Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Može biti da se još neko seća one reklame: žena uhvatila litar mleka posred kesice jednom šakom, a drugom rukom seče ćošak kese ogromnim krojačkim makazama. Ono što sledi je vrlo predvidivo, a nama ostaje da se pitamo zašto ispada da smo svi glupi kao kupujemo najjeftinije mleko u kesi. Poenta: više se i ne sećam o čemu je ona reklama uopšte govorila.
Ima toga još: postavka problema je da ste vi idiot, pa vam treba proizvod čiji opis uskoro sledi. Evo jedne kompilacije takvih slučajeva.
Hajde da se prisetimo nekih davnih kultnih filmova. Nećemo to činiti zato što su oni nekad više tražili da pazite na tanane finese u dijalozima nego ovi danas, već zato što ovi danas manje traže da pazite na tanane finese u dijalozima nego oni nekad.
Ne, dragi moji: to nije isto.
Iskreno, nisam baš nešto srećan zbog tog naslova, ali stade mi mozak totalno – ne mogu da smislim ništa bolje osim prevoda originalnog naziva ovog kratkog filma – a nisam hteo da u naslovu ulazim u kliše objašnjavanja kako je ovo postignuto da bi ličilo na dioramu.
Svejedno: ostajem opsednut ovim rezultatom i opčinjen ovom tehnikom izvedbe. I uzdišem, jer ja ovo nikad neću moći da napravim… Osim što nemam strpljenja da pronađem mesta gde bih mogao da izvedem takve kadrove, obaška sam siguran da nikad ne bih imao snage da potrošim velike pare na tilt-shift objektiv…
Možeš da se ljutiš na Vilijama Šekspira ako hoćeš. Možeš i da budeš onaj drugi Vilijam što se preziva Šatner – pa šta? Možeš da budeš sve što ti duša ište, ali to nije dovoljno da središ Šekspira. Jer treba da znaš na čijoj strani je Patrik Stjuart…
Sve u svemu, ustanovili smo pravilo: Shakespeare maketh the hero of oneself, oh my. A kapetan Kirk može da se ljuti koliko hoće, jer kapetan Pikard je ipak veća faca.
A sad malo velemajstorske akrobacije, od one vrste koja najpre oduzima dah idejom, a tek onda veštinom.
muči me gorušica.
toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.
imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?
Pazi ovako: važan je stil, a ne mudrost. Čak i kad napraviš neku kapitalnu glupost, ako to učiniš sa stilom, ljudi će te ceniti. Slow Mo Guys su ljudi koji koriste hiperbrze kamere da bi dosegnuli jedinstveni stil i reputaciju ludaka koje svi vole.
Pazi sad: 150 mišolovki u lančanoj reakciji.
Ako obratiš pažnju, videćeš da su u jednom času sve mišolovke u vazduhu.
Zamisli ovako: baviš se teorijskom fizikom, ceo svoj intelektualni kapacitet uložiš u jednu teoriju zbog koje te najpre gledaju kao ludaka jer tek nekolicina može da razume uopšte o čemu pričaš, a onda, kako vreme prolazi, poneko i shvati teoriju, ali je uglavnom odbaci jer za nju nema dokaza. Sustižu te sede kose i gorčina se lagano sakuplja u tebi, jer si naučnik i sve podvrgavaš sumnji, pa i sopstveno delo. A onda, posle više od 30 godina usamljenosti u svetu koji te samo deklarativno prihvata, dođe ti neki klinac na vrata, pozvoni i saopšti ti vest da si bio u pravu sve vreme, što je ovog puta i dokazano. I ulepša ti dan.
I ulepša ti život.
Taj trenutak je snimljen.