Tag: jedna na dan

Ovu sam meračio dugo, a ne znam ni sam zašto. Istu predstavu iz šolje imam svake večeri. Ali, to je bilo teško fotografisati.

Jasna i ja imamo mali ritual svake večeri: svakom po šolja biljnog čaja sa malo meda. Pripema je moj posao. Doduše, brzo to ide: dok voda u bokalu proključa, ja rasporedim kesice i med u šolje.

Retko pijemo prave čajeve: izgubili smo strpljenje za pripremu vrhunskih (i skupih) čajeva kao što je darjeeling, teško je dočepati se najkvalitetnijih aromatizovanih čajeva kao što jeto earl grey (mada tu ima nekih pomaka; o tome drugi put), a pijenje raznih oblika orange pekoe čajeva iz filter kesice je blasfemija. Negde jesenas smo otkrili aromatizovane biljne čajeve jedne domaće trgovačke marke – triput su jeftiniji od one “Milford” prevare, a mnogo kvalitetniji. Ja obično pomešam u jednu teglu nekoliko vrsta (čajevi sa ukusom brusnice, jabuke sa cimetom ili mltivitaminske mešavine), pa onda svakog zapadne ono što mi se zalomi po slučajnom izboru.

Osim uživanja u samom čaju, mene odavno fascinira način razlivanja boje dok se čaj rastvara. Odavno sam se pitao da li bih uspeo da fotografišem to – i večeras sam najzad pokušao. Evo rezultata:

Nije bilo lako: ova fotka je uhvaćena negde u prvih 4-5 sekundi nakon što sam usuo vodu u šolje. Ima jako malo vremena da se uhvati razlivanje: obratite pažnju koliko je različita “scena” u levoj i desnoj šolji; a samo nekoliko sekundi koliko je trebalo da grunem vodu u desnu šolju, u levoj se boja skoro već ujednačila. Već na sledećoj ekspoziciji, možda pet sekundi posle ove, efekat je izgubljen.

Pošteno, rezultatom nisam zadovoljan, jer na njoj postoje najmanje tri eksplicitne greške (svetlo, oštrina i kompozicija). Ali baš namerno objavljujem ovu fotku – između ostalog i zato što projekat “jedna na dan” predstavlja dnevnik, pa ću se podsetiti da pokušam ponovo kad-tad. Kad budem pokušao ponovo, biće to jedna šolja, bez onog blesavog tanjirića ispod, drugačije ću aranžirati svetlo (difuzno svetlo na slici je fluorescentna svetiljka koja non-stop radi u kuhinji), a imam ideju i kako da usporim proces razlivanja (baš da vidim koliko se sećam teza o Braunovom kretanju iz osnovne škole).

Dakle, eksperiment ostaje otvoren.

I po ko zna koji put, fotka dana je drugačija od zamišljene, ali se sama namestila.

Sticajem nekih okolnosti, večeras sam bio prinuđen da provedem dva sata u kolima, vozeći po nekakvoj kišici; baš neprijatno vreme da se provede za volanom, ali ajd’ sad. Dok sam se vraćao kući, kiša je uglavnom već stala i tek poneka kap bi se zadržala na vetrobranu. Imao sam vremena da razmišljam kako bih to uslikao, a to sam i uradio čim sam stigao kući. I  evo je:

Napravio sam pet ekspozicija, ali prva se pokazala i najboljom, jer sam odmah uradio sve što je trebalo: makro režim, ručno fokusiranje zbog slabog svetla, “filmski” izrez 16:9 i minimalna intervencija nad bojom i kontrastom.

Motiv nije bogzna šta – to je detalj u dvorištu – ali cilj je postignut. Prava prilika bi bila da slikam nešto u istom aranžmanu, ali po danjem svetlu i tako da motiv zamućene pozadine bude prepoznat kao neko poznato mesto.

Trebalo je zateći se na pravom mestu u pravo vreme… Lažem k’o pas: ovo je uhvaćeno apsolutno slučajno. Štaviše, nisam primetio ključni detalj dok sam slikao mnogo veću scenu.

Fotoaparat je bio u kolima, i hteo sam da slikam neki detalj na benzinskoj pumpi dok sam točio gorivo. Dok sam se tako premišljao, slučajni odsjaj preko nekih krovova me podseti da je u grad stigao luna-park. Pet minuta kasnije, bio sam tamo i slikao u sumrak, bez blica, iz ruke. Bio sam apsolutno siguran da ću uhvatiti nešto vredno štekovanja u projekat “jedna na dan”.

Nije bilo gužve: to tek za vikend, kad ću opet da odem tamo u večernjim satima, ovog puta sa tronošcem, a već imam 99 planova. Večeras sam se orijentisao na autodrom, a imam petnaestak fotki od kojih su bar tri vredne dalje obrade… Međutim, u jednom većem kadru uhvatim ovo:

I šta da vam kažem: kad sam prepoznao ovaj izrez, odložio sam obradu svih ostalih fotki. Što bi rekli stari Egipćani: to je to!

Kad se koincidencija pretvori u bitni element iskaza, onda to znači da je đavo odneo šalu. Iz tog razloga, danas za fotku dana biram onu koju inače ne bih.

Najpre, opet sam danas izveo nešto drugo, a  ne ono što sam prethodno zamislio. U spontanoj razmeni e-pošte sa prijateljem prisetio sam se namere da ovde objavim jednu staru priču koja je inače objavljena na blogu kojeg više nema. U toj priči se pominje moj globus, pa mi je pogled pao na njega, i tako… Spremio sam niz ilustracija za tu priču.

A evo i odabrane fotke iz sesije koja ima dvanaestak ekspozicija, a pride je nekoliko njih izvedeno u nekoliko varijacija.

Ova fotka nije najuspešnija u sesiji, ali dok sam obrađivao fotke, pogled mi je pao na najsjajniji deo slike, tamo gde se svetlost ručne LED lampe (koju koristim kao priručni reflektor) odbila od površine globusa. Još dok sam fotografisao, pa video prvi rezultat, mislio sam da ću napraviti takav izrez da taj deo ispadne; kasnije sam hteo da malo obradim taj deo i da vidim šta će ispasti…

Tek onda sam shvatio u šta gledam.

Ili ne postoje koincidencije ili je sve koincidencija: tokom kratke sesije, zavrteo sam globus par puta. Ova fotka je poslednja u nizu… Pogledajte mesto na globusu na kome se nalazi odsjaj. Nije baš tačno mesto nedavnog katastrofalnog zemljotresa u Japanu, ali tu je negde za centimetar ili dva južno od sjajne fleke. Skoro se savršeno poklopilo, s obzirom na činjenicu da uopšte ne bih imao tako bizarnu ideju da namerno napravim takav foto-performans.

Prvobitni plan za snimanje fotke dana sam odložio dok se ne vrati lepo vreme, jer mi za to što sam naumio treba zlatni sat. Dan sam prepustio slučajnosti, uz rezervnu ideju da motiv na fotki ima neki element hrane.

Zašto baš tako? Otvorio sam listu zadataka (koju stalno nešto menjam, dopunjujem i preslažem) i prvo što sam ugledao beše reč “hrana”. I tako ostade kao plan B.

I ko je mogao da pretpostavi da će ta “hrana” biti… jagode u šampanjcu!…

Ne, nije šala: bili smo u poseti prijateljima, a dok smo se mi okrenuli, domaćin je već servirao jagode u čaši i prelio ih suvim penušavim vinom. Tja, nisam baš ljubitelj penušavih vina, a jagode volim isključivo u svežem stanju, bez ikakvih aditiva (i to sezonske jagode sa sunca – ono bezukusno đubre iz plastenika mi ne treba ni za dž). Ali moram priznati da ovaj kvazi-koktel ima zanimljiv ukus.

Uskršnji dan je protekao u poznatom scenariju. Bilo je prilike za hvatanje fotke dana i to sam iskoristio. I opet je moralo da padne eci, peci, pec… Što u krajnjoj liniji i nije tako loša stvar.

Dakle, prepodne u Mokrinu, gde se glavna ulica pretvara u vašar, bina na kojoj se odvija svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim farbanim jajima, hiljadu poznanika, i tako to. Posle toga, tradicionalni uskršnji ručak kod Jasninih roditelja. Još uvek teško duvam, a pošto slutim da danas nisam jedini sa tim problemom hajde da se kanem puste priče.

Danas nije bilo posebnih zadataka, mada sam se potrudio da uhvatim pokret na dečijem ringišpilu. Od nekoliko fotki koje us ispale kandidati za izbor slike dana, odabrao sam nešto što će ostati u duhu uskršnjeg šarenila. Izvolite:

Drugi kandidati su bili: roda na banderi (obrada u crno-beloj tehnici); liciderska srca, vertikalni izrez 2×1; krupni plan šarenih svilenih bombona koje vidite na ovoj slici u prvom redu; i jedna iz niza fotki sa dečijeg ringišpila. Svih pet su bile vredne objavljivanja, odabir pade na ovu: možda bih u nekom drugom raspoloženju izabrao neku drugu. Svejedno!

Uzgred: znam da je ova fotka pomalo banalna, možda je čak i najmanje atraktivna od svih pomenutih; ali iz nekog volšebnog razloga ne mogu da se oduprem ovakvom kadru (pritom, ja ni te ni bilo koje druge bombone uopšte ne jedem). Ako iko ima ideju kako bi se fotografisanje ovakve scene moglo unaprediti, biću zahvalan na savetu; i pokušaću prvo mprilikom – ako ne pre, a ono tokom Dana ludaje u Kikindi, sledećeg oktobra.

Za danas se znalo šta će biti predmet slikanja u projektu “jedna na dan”. Jasna se bunila što sam izneo jaja na sto pre Uskrsa, ali šta da se radi

Bilo je raznih aranžmana, ali unapred sam znao šta će ići kao fotka dana, pa da ne dužim:

Slikanje korpe sa uskršnjim jajima je tradicija koju odavno nisam izneverio. Tako da ovde nema nepoznanica. Samo je pitanje kako će Jasna i Ana biti inspirisane. Ove godine je bilo kubizma, dadaizma, naturalizma, gvaša i šta ono još beše A ove dve face, to je nina spremila za dečicu mog brata.