Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Imajući ranija iskustva, bio sam pripravan za lov na današnju fotku dana. Glavni zadatak: izbeći gužvu u kadru.
Prekrasan dan, voće procvetalo, tek pokoji oblačak na nebu. Već sam imao plan da sredinom popodneva izađem na ulicu i u baštu, pa da pohvatam malo behara u kadar. Zamisao je bila da uhvatim sunce u cvetu i, ako je moguće, samo nebo kao pozadinu.
Rezultat je ovaj:
Pouka današnje sesije u okviru projekta “jedna na dan” je jednostavna i glasi: ne propuštaj detalje!
Današnji lov na fotku dana se desio spontano. Sutra očekujem majstora koji će staviti nove daske na moju terasu. Stare daske su dotrajale i bilo je vreme za tu akciju. Odlažući zamenu tokom poslednjih par godina, nisam održavao daske sadolinom, nego sam dopustio mahovini i lišajima da se razviju na daskama… Elem, izašao sam da prosto dokumentujem staro stanje, a onda sam, tražeći najbolje uglove, uočio sjajnu priliku za fotografisanje nečeg što nisam isprva primetio. Evo fotke:
Današnja fotka dana je apsolutno nevažna (a kao da su ostale važne, reći ćete vi). To je samo mali dokument u projektu. Vi ćete je zaboraviti pola minuta nakon što je budete videli.
Štaviše, nemam šta veliko ni da komentarišem. Danas sam izveo ono što sam bio zamislio da učinim juče, o čemu možete čitati u jučerašnjoj priči. Jedina pouka je da nisu sve zamisli toliko valjane da sigurno proizvode neki rezultat. Ponekad je zgodno da čovek to i sam iskusi. Pošto je projekat “jedna na dan” prilično bezopasan, to nema neke štete ni ako se prevarim u svojoj proceni.
Zumbule moj, nasmeši se publici:
Naravno, iskoristio sam uzgrednu priliku da se poigram nekim opcijama koje su takođe nevažne u okviru ovog rezultata. Prenaglašeno zatamnjenje ivica nije greška, nego namera,
Ovo postaje sve luđe: pokušavao sam jednu stvar, to se pretvorilo u nešto drugo, a ishod je bio neočekivan i preko svakog očekivanja…
Koliko god da mi prija ova “samonametnuta obaveza” izrade jedne fotke na dan, toliko sve više upadam u avanturu. I da znate, dopada mi se. Dopada mi se toliko da sam počeo da gnjavim svoje prijatelje, pogotovo one za koje znam da su za klasu bolji fotografi nego ja, da mi se pridruže u veseloj ekspediciji pod radnim imenom “(po) jedna na dan”.
Danas je bilo totalno šašavo. Planirao sam jedno, pa mi se nije dalo. Onda sam zamislio nešto drugo. Fotografisao sam treće, a ispalo je četvrto 
Pogledajte fotku dana:
No, na ovoj veličini slike, ne vidi se sve kako treba. Bez brige, pokazaću vam sve. Najpre pričica o današnjem danu, jer postoje i pouke.
Jedna od najuzbudljivijih stvari sa projektom “jedna na dan” je u tome što jako mnogo učim u hodu. Štaviše, osećam se kao totalni početnik u nečemu. Ja to, zapravo, i jesam. Danas sam naučio mnogo!
Fotografija odabrana za dan koji je za mnom poslužiće da se podsetim jedne trivijalne, ali važne stvari: ponekad se plan ne ispuni, neke mogućnosti prestanu, a neke nove se pojave. Trik je u tome da ostanem u trci.
Po dogovoru načinjenom pre par nedelja, u subotu je trebalo da provedem dan sa prijateljem na foto-sesiji na otvorenom. On je nedavno kupio fotoaparat “od dve kile”, jednu sjajnu spravu sa kojom tek treba da stekne neko ozbiljnije iskustvo. S obzirom na to da sam i ja pomalo “kriv” za izbor koji je on načinio pri kupovini te ne baš jeftine opreme, to mi se učinilo baš zgodnim da zajedno krenemo u jedan mali lov na iskustvo. No, iako smo se zaista i sreli i proveli nekoliko sati u sjajnom druženju, situacija je diktirala da ne bude sve baš po prvobitnoj zamisli. Mnogo važno, ako ćemo pravo! Nismo nikuda žurili niti smo bili na nekoj šteti, a bilo je dobro provesti dan u opuštanju.
Zbog tih izmena, plan za konkretnu foto-sesiju je manje-više sasvim propao. Na kraju sam ostao bez prvobitno zamišljenih snimaka među kojima bih izabrao jedan za fotku dana. Međutim, opet mimo svakog plana, ja sam spontano napravio jednu kratku i brzu sesiju slikanja fotoaparata koji je bio lajtmotiv dragog susreta. Odlučio sam da zahvatim u te fotke, iako time nisam ispunio načelo projekta “jedna na dan” da fotografija bude unapred osmišljena.
I evo odabranog rezultata, kojim sam prilično zadovoljan:
Ova fotografija dana je trebalo da mi pomogne da rešim dva ključna pitanja. Jedno sam rešio. Drugo nisam umeo.
A sad malo na kvarnjaka! Bila je prošla ponoć, pa sam obrnuo datum i napravio noćnu sesiju. Šta da radim, dan mi smaknut za šest časovnih zona ka zapadu, taman istočna obala SAD. Fotku sam odabrao i obradio još noćas, a prilog je napisan zorom oko podne, dok sam pio jutarnju kafu. Evo fotke:
Daklem, dva ključna pitanja su bila ugrađena u pripremu ove fotke. Samo sam u skici znao kako će rezultat ispasti…
Preslišavam se već danima: nosi fotoaparat sa sobom, nosi fotoaparat sa sobom… Nikad ne znaš kad će se ulučiti prilika. Projekat “jedna na dan” zahteva da se naučim tome. I evo, prvi put sam poneo fotoaparat sa sobom upravo iz takve pobude – i odmah rezultat!
Zaista ne znam koji mi je đavo: da sam u sredu imao fotoaparat uz sebe (ono đubre od fotoaparata u mom smart telefonu ne računam, jer to više neću da koristim), bio bih u prilici da snimim jedan požar pre dolaska vatrogasaca. Da sam imao fotoaparat uz sebe u nekoliko prigoda do sad, imao bih još “reporterskih” snimaka koji su neponovljivi.
Problem je u tome što je G6 malo kabast za nošenje, a ja obaška imam torbicu u kojoj se nalaze i rezervna baterija, blic, stoni tronožac, krpice, druga CF kartica… A ja nisam neko ko bi nosio torbicu tek tako, bože me prosti… 
Pa, baš da vidimo: započinjem obavezu nošenja fotoaparata sa sobom kad god je to moguće.
Mogao sam očekivati da će fotografija dana ponekad biti mimo plana, ali da će to biti tako brzo po početku…
A pride, trebalo je i praktično osetiti da publikovanje fotografije dana kad-tad mora da izostane, po prilici gužve koja je uvek moguća, kao tokom dana iza mene. Zaključujem da je, zapravo, bitno da fotografišem svakog dana, da to bude neka isplanirana slika i da se tog plana držim što bliže, a objaviću je već kad budem stigao. Pa eto, kasnim samo nekoliko sati, nije strašno.
Iako mimo plana, kao što rekoh, fotografija dana je ipak ušla u pravilo da o fotki moram da razmislim i da je zgotovim u glavi pre nego što uzmem fotoaparat u ruke. To je ispunjeno, a prilika je apsolutno vanredna (i izvanredna), pa i te kako mogu da budem zadovoljan.
Evo fotke, a usput mi dozvolite i sekund izliva emocija.
E, tako. Sad mi je srce na mestu 