Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je priča o tome kako se jedna pesma tumbala dugo vremena u zamešateljstvu muzičke industrije dok najzad nije stekla zasluženu pažnju.
U više navrata sam pisao kako neke pesme pređu trnovit put do publike. Razlozi su uvek različiti: nekada je to nezainteresovanost diskografske kuće, nekada splet nepredvidivih životnih okolnosti, a najčešće nedostatak sreće. Znam puno priča čiji su se akteri samo našli u pravo vreme na pravom mestu i sa pravim ljudima – i život i karijera su im poprimili sasvim drugačiji tok.
Puštajte ovo, pa da nastavim.
Kad malo bolje razmislimo, zaista postoji nešto. Možda ćete to prepoznati, ali sigurno nećete umeti da imenujete.
Kada se sretnu dva majstora od zanata, koji pride imaju bliska poimanja o svetu oko sebe, pa još i slične ideje i namere, preostaje samo još jedan neizračunljivi element koji će presuditi da li će od te kombinacije ispasti nešto ili će se sve pretvoriti u zavrzlamu.
Najbrže objašnjenje, zapravo, i nije objašnjenje, nego je fraza: kaže se kako se desila magija. Ajde-de, nikuda se ne može stići sa tom frazom, ali dobro zvuči, jer rezultat ume da podseća na magiju.
Jeffa Becka smo na blogu nebrojeno puta pominjali pokušavajući da shvatimo kakva se to magija krije u njegovom sviranju. Sumnjam da smo se mnogo prosvetlili, jer se njega ne može uhvatiti “ni za glavu, ni za rep”, a svaki njegov novi album željno iščekujemo kako bismo saznali kojim novim putem je ovaj krepki starac krenuo. Srećom, dok čekamo novi studijski album, možemo da se zabavimo brojnim snimcima sa nastupa kojih je Cevka puna. Poput ovoga.
Vežite se, kreće divlja vožnja.
Kakvo prženje!
In love pool eyes float feathers after the struggle.
The hopes burst and shot joy all through the mind
Sorrow more distant than a star
Za ovu muziku vam ne treba lenjir. Beše zamisao, onih godina kad je ova pesma nastala, da u apoteci kupite neke vesele tablete koje će vam pomoći da svoju sumnju u ispravnost sveta oko sebe utopite u šarene slike koje samo vi vidite, ali negde u tom procesu je odlučeno drugačije… Rock’n’roll je verovatno kriv što su LSD i laki opijati postali ilegalni, ma koliko da su manje škodljivi od alkohola i duvana. To je malčice bio problem, jer psihodelija je nešto što se ne da opisivati rečima…
Danas nam ostaju neke blesave pesmice, koje iz istorijske perspektive posmatramo kao naivni pokušaj tumačenja sveta kao veselog mesta. Zarazni motiv je učinio da ova pesma ostane upamćena.
Prepoznajete li tu gitaru?
Jeste li ikada čuli za grupu Upp? Njihovi snimci spadaju u kategoriju “hard to find” jer u vreme dok je grupa delovala diskografska industrija nije pokazivala neko naročito interesovanje za rock jazz ili nešto tome slično, što se danas opisuje širokim pojmom fusion. Čak i kada je produkciju odradio i gitaroški Bog lično. I svirao tu i tamo. 🙂
A priča je više nego zanimljiva.
Mnogo puta smo se sretali sa autorskom saradnjom zasnovanom na harmoniji bliskih osoba koje su iznedrile neke od fantastičnih pesama. Partnerima se učini kao da se stvorila gotovo idilična atmosfera u kojoj, pored zajedničkih planova, podizanja dece i ostalih svakodnevnih tričarija, pisanje pesama i nije pisanje – one nekako nastaju same. A onda se desi nešto nepreviđeno, puknu ljubav i zaveti, a celokupan dotadašnji život se okrene naglavačke.
U takvim okolnostima žene najčešće promene frizuru, način odevanja i čine sve da bi se otarasile “one stare”. U slučaju muzičarki, sav nakupljeni bes i povređenost se često pretoče u pesme sa jasnom adresom i uobičajenom poentom – tek ćeš da vidiš šta si izgubio.
Najnoviji primer je Imelda May.
Ne mogu da pređem preko nekih stvari. Najteže mi padne kad sam sebi pokažem koliko sam slab u nastojanju da bolje razumem stvari, pojave… Ljude. Sva je istina da Matorom Prdonji još uvek nisam oprostio ono što mi je priredio u Beču, mada sam tada bio spreman na mogućnost da stvar krene kako ne treba.
Problem je u tome što je moj odnos prema Vanu Morrisonu toliko ambivalentan da uvek ostane još mesta za preispitivanje. Sve liči da će taj trend biti nastavljen, jer… Jer, poslušajte ovo.
Dobro čujete. Gitaru pored raspevanog Vana svira Jeff Beck.
“Topovskom đuletu iz Teksasa” je bio potreban hit dostojan njegovog nadimka i reputacije, jer od stare slave se ne živi. Trebao mu je vetar u leđa nakon što su dvojica gitarističkih superheroja tog doba snimili njegovu pesmu, pa se svet i van klasične blues scene zainteresovao za njega. Bila je 1971. godina, kada su stvari na sceni počele da se dešavaju mnogo brže nego pre, a on u tom času baš i nije imao šta da ponudi.
Čovek koji je preuzeo odgovornost za njegovu karijeru, koja je u tom času visila o koncu, imao je dobru ideju. Usput je čak i rođen novi prelazni podžanr moderne muzike.
A pesma o kojoj danas pričamo je himna tog žanra.
