Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako uteći od trenutne globalne pošasti? Recept za to je jednostavan – ukrcati se na svemirski brod sa veselim društvom.
Iako su za sobom imali četiri komercijalno uspešna albuma u drugoj polovini šezdesetih, Jefferson Airplane su u novu deceniju ušli sa gomilom problema. Varnice između članova grupe su počele da sevaju već početkom 1970. godine i niko nije mogao da predvidi kako će sve da se rasplete na kraju.
Kao i u svakom dobrom krimiću.
Dragocenosti se nalaze razbacane svuda oko nas. Samo ih treba pronaći.
Znate i sami da prčkajući po internetu možete da naletite na svakojake ljude. Moje možda najbizarnije iskustvo je bilo kada me je spopao tip iz Urugvaja koji je hteo da razmenimo malo muzike. Zanimao se za italijanske grupe, što me je poprilično iznenadilo s obzirom na to u kom delu sveta živi, a kada sam mu rekao da su to naše komšije, bojažljivo me je upitao da nemam nešto od jugoslovenske progresivne muzike jer ima album grupe Tako koji je licencno objavljen u Brazilu.
Samo što nisam pao sa stolice. 
Imam ja još sličnih iskustava.
Jedna od najlepših pesama psihodelične ere prepevana je na srpski od strane velikog majstora reči. Tim stihovima posvećujemo današnji prilog.
Postao sam alergičan na svakoga ko mi pomene digitalizaciju. Naročito od kada je ušla u govor političara koji lupetaju svašta na ovu temu ubeđujući nas da će njome svi problemi da se reše. Ne sporim neke od prednosti koje nam informacione tehnologije donose. No, iz iskustva znam da će biti više muke i problema. O promenama navika da ne govorim – pun mi je računar muzike u koju se ne udubljujem kao nekada, a knjige u elektronskom obliku, koje verovatno nikada neću stići da pročitam i ne pokušavam da evidentiram. Za njima posežem jedino kad moram, a skrolovanje po ekranu mi ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.
Od onih sam koji vole miris papira, štamparske boje i da liznu prst pre no što pređu na sledeću stranicu.
The summer had inhaled and held its breath too long
The winter looked the same, as if it never had gone
And through an open window where no curtain hung
I saw you, I saw you comin’ back to me
Kada je pre nedelju dana do mene došla vest da je Marty Balin, osnivač i pevač grupe Jefferson Airplane, otišao na Neko Bolje Mesto, vratila mi se slika koje se nisam setio mnogo godina, a koja mi je u glavi skoro neprekidno od tada. Setio sam se njegovog zamalo-pa-imenjaka Martina, kržljavog Rumuna iz Vršca sa kojim sam se kratko vreme dopisivao nakon što smo proveli zajedno dve nedelje u letnjem pionirskom kampu na Balatonu, gde smo bili zajedno u grupici od dvadesetoro pionirčića iz Vojvodine, a među sličnim grupicama iz Mađarske, Rumunije, Poljske i SSSR.
Baš tog leta 1978. na Balatonu sam prvi put čuo ovu pesmu.
Tad sam već imao načelnu ideju da ću kad-tad naučiti da sviram gitaru. I zakleo sam se samom sebi da ću naučiti da sviram tu pesmu, jer sam bio hipnotisan magijom te atmosfere… Samo da prvo saznam ko to svira i kako se pesma zove…
San Francisco sound možda nikada ne bi ni izašao iz lokalnih okvira i proslavio američki psihodelični rock da nije bilo grupe Jefferson Airplane. Oni su među prvima postigli zapaženi uspeh i zainteresovali velike diskografske kompanije da ulože novac u tu vrstu muzike. A to nije bilo slučajno. Grupu su sačinjavali vrlo talentovani momci, a mamac za publiku je bila atraktivna pevačica Grace Slick. O tome svedoče snimci sa tri najvažnija muzička festivala iz druge polovine šezdesetih – Monterey (1967),Woodstock (1969) i Altamont (1969).
Ovaj aviončić je opako vozio, a njegovi putnici su u to doba bili negde između neba i zemlje.
Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.
E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.
Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.
Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.
Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.
Veoma, veoma različit.
Početkom 1965. godine Paul Kantner i Marty Balin su pravili planove za formiranje nove, još neimenovane grupe. Kantner je predložio da uključe njegovog drugara Jormu Kaukonena, a mnogi izvori navode da je upravo on predložio ime za novu grupu koju danas dobro znamo.
Tako je poleteo Jefferson Airplane, postajući perjanica psihodeličnog roka.
No, nije išlo sve tako glatko.
