Овог смо се некад играли недељом, овде на Суштини.
Фотка је од пре пет месеци. Можда би требало да се зове “преброј мачке“.
Можда би било брже да пребројите уши па поделите са два. Некад је тако лакше.
Једна од пре: уочи мачку
Tag: jesen
Једна од пре: у позну јесен
Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете
Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.
Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: у позну јесен”Једна од пре: јесењи хаос
А онда је почела да се примиче јесен, миц по миц па за врат. Не бих имао ништа против јесени, кад не би била увод у још једну шмрљаву зиму, хладну, ветровиту и суву. Тако је и испало, оних десет сантиметара снега се развукло на цео јануар.
Но док не дође дотле, бар је шарено. Боје се мењају на сваких неколико дана, душу дало да се сфотка и ухвати атмосфера.
Ово је једна од оних (е, велика) где је скоро све погрешно, ал’ кад сам бирао фотку за данас нисам могао да изађем погледом из овог. Некако ме увлачи у призор.
Једна од пре: јесен, за баш баш
Ово је колико да одговорим Шефу на оно од јуче – о засићивању боја. Ко зна чим их је онај ‘ранио, кад су се онако заситиле. Ја такве боје добијам без чачкања…
…јер се напросто наместио дан, наместило се светло, ништа нисам морао да дирам. Само сам изашао на терасу, штрикнуо пешес комада по вертикали, нашао на некој од средњих кривуљу осветљења каква ми се свиђа (дакле највише личи на оно како сам ја то видео), сфотокрпио, ахм, фотоскрпио и ево:
Дакле, часна пионирска да нисам пипнуо ни један клизач који има било какве везе са бојом, боја је онако сирова каква се ухватила, нисам је прихрањивао. Она хранилица на бурету је за пилиће. Пилићи порасли, сад су кокошке и носе јаја, неколико недеља смо их пуштали по авлији па је зато код комшије зелено а код нас није. О засићењу тек има да причамо кад будем фоткао жуманца.
А фотка као фотка, ето, остао забележен још један такав леп јесењи дан. Тиби (значајан поглед) би рекао “овако леп октобарски дан нисмо имали целог августа”, нарочито зато што је ово шкљоцано седмог новембра. И госпоја је задовољна, она гомила грања код леве кајсије је одавно на изложби (тј изложена и пепео већ изнет) а гомила паприкаша (за неупућене, отпаци од летава и греда што остану кад оду мајстори) код брезе, види се помало иза оних црвених крпа за судове, такође је склоњена за следећу изложбу. Лишће са брезе је у међувремену опало, па се указало… а, не, нећу да кажем, него има фотка за неки други пут.