Bombarder

Iz ranih radova Joea Walsha jasno se moglo naslutiti o kakvom kalibru gitariste je reč.

Svirati “u moćnom triju” (gitara, bas, bubnjevi) je, verovatno, najzahtevnija disciplina u kojoj su se okušali mnogi muzičari. Mustra je uzeta od moćnih postava koje su obeležile drugu polovinu šezdesetih – kada se pomene trio, prvo što vam padne na pamet su Cream ili Jimi Hendrix Experience. U ovakvom sastavu svi članovi moraju da budu vrsni poznavaoci svojih instrumenata, a najveći teret pada na pleća gitariste – on mora u isto vreme da svira rifove, akorde i povremeno solira, što nije ni malo jednostavno.

Ne retko i da peva.

Nastavite sa čitanjem… “Bombarder”

Nikad se ne zna

Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.

Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.

A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.

Nastavite sa čitanjem… “Nikad se ne zna”