Prošlo pola deset, ja još uvek u krevetu; odocnio sinoć poprilično. Zvoni mobilni: Zoća Peacock. Hm: ne bi on zvao bez razloga, on i ja drugujemo preko četvrt stoleća u nekim sajber-pripizdinama, navikli smo da se čitamo češće nego da se čujemo.
– Alo, hombre!
– Šta se radi?
– E’o, još ležim.
– Čuj, zaglavio sam sinoć nešto, odjutros glava ne radi, nisam ništa napisao za danas.
– I ti si se ulenjio kao i ja? Dešava se. Ama, bez brige: pokriću ja. Nećeš verovati koliko se moj prvi zicer za pisanje u naslovu poklapa sa ovim stanjem…
– Znači, da ne brinem?
– A kad smo mi imali razlog za brigu?
– To volim da čujem. Aj, pozdravi kod kuće!
– Take it easy, hombre!
Ponekad tema legne k’o budali šamar…
