Danas bi mu bio 65. rođendan, samo da nije onako strašno završio.
Steve Marriott, legenda britanske rock scene, rođen je 30. januara 1947. godine u Londonu. Bio je jedan od ljutih gitarista i pevača na čijim nastupima su prštale varnice – ili je barem to tako zvučalo. Obeležio je scenu radom u dve značajne grupe: Small Faces i Humble Pie.
Svašta se može ispričati, ali večeras to nećemo činiti. Opustićemo se i slušati dobru muziku.
…i još uvek zna, ako ćemo pošteno. Samo što je zakasnio da pokaže baš sve. Šteta.
Petak je veče, a mi već vekovima nismo ništa zapržili na Suštini pasijansa, onako momački, da produvamo uši kako dolikuje. Pade mi na pamet… Da, to je to. Vežite se, polećemo.
Stephen Stills je muzičar koji je ostavio velik trag u popularnoj muzici. Hajde da kažemo da ga ostavlja i dalje, mada to možda više i nije istina, ali čovek je takva faca da mrtav ‘ladan vadi neobjavljene snimke od pre 40 godina i odvaljuje nas retroaktivno. Ali, o tome malo kasnije.
Velika priča je počela tako što je Stills, tokom kanadske turneje sa svojom grupom, nabasao na Neila Younga u nekom ćumezu u Vinipegu, a zatim ga ubedio da pođe sa njim u Kaliforniju, gde će napraviti novu grupu. Tako i bi. Boktemazo, pa da je samo to uradio, Stills bi zaslužio slavu – ko zna da li bismo, kad i kako inače saznali za Neila Younga.
Young je znao da piše pesme, o još kako je znao, ali recimo naglas: Stills je onaj ko ga je naučio da spakuje pesmu u aranžman. Mr Soul? Broken Arrow? Expecting to Fly? Youngova pamet, Stillsov rad.
Otišla je jedna od najvećih pevačica R&B i soul muzike. Bila je u prvom redu kada su ti žanrovi poprimali oblik kakvim ih danas znamo. Bila je temelj.
Etta James je preminula danas posle duge i teške bolesti. Imala je samo 73, ali leukemija je učinila svoje. A eto, nema ni mesec dana da sam malo prelistavao njenu fonografiju. Istina, bilo je to kad sam pročitao da su je pustili kući iz bolnice da tamo nađe svoj mir sa Bogom.
Najpoznatiji video snimak: odvratna frizura, šminka kao iz nekog horor filma i glupavi džemper koji je zaboravila da skine u garderobi. A onda počne da peva. I momentalno joj sve oprostite.
Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.
Ne znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.
Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.
No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.
Na današnji dan, pre 43 godine, smisao postojanja muzike je dobio još jednu blistavu potvrdu. Objavljen je Led Zeppelin I.
Korporativna gramzivost je grozna stvar. Potpišeš kakav ugovor, i onda se vučeš kao pas do posla i nazad. Nema utočišta, jer iza svakog ugla čekaju advokatski Kerberi. Baš to se desilo jednom momku od 25 godina, tršavom, mršavom, ostavljenom na cedilu po raspadu benda, a vezanom za seriju koncerata po Skandinaviji. Kud ćeš, šta ćeš, nađeš još trojicu: jednog brkatog, jednog plavog, i jednog sa loknama.
Zatim uđeš u studio, istreseš iz džepova celih 1782 funte. “To ti je za tri dana, mali.” “Biće u redu. Pazi ovaj rif”:
Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…
Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No FrontiersPetera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.
Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.
Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.
Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…
Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.
Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.
Ne znam kakvo je vaše mišljenje o 
Roderick David Stewart