да има пред радњом столицу и сточић па да натенане посрче кафу
По мом бројању, постоји неколико врста радника у киоску. Једно су били они у социјализму, који су били ту да омогуће да се суграђани снабдеју ситним потрепштинама, и притом да допринесу свом Оуру и тако некако и свом џепу. Памтили су редовне муштерије, били љубазни бар са њима.
Онда су ту и радници у киосцима у туђем власништву, који брину само за једну ствар: где ће да раде кад истекну два месеца.
Трећа врста су власници. Они немају куд, ту су, ту ће бити и сутра. И гледају да удесе себи, а то некако значи и да угоде муштеријама, не би ли им дошле опет.
Јесу киосци у приватном власништву, али није ни власништво као што је некад било. Чим хоћете нешто да радите са том својином, одмах вам се натоврзу разни прописи, те мора ово те не сме оно. Зато се врло брзо прибегава оном чега се писци… прописци нису досетили. Да, например, те забране важе с ове стране врата а са оне не.
Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.
Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.
Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.
Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.
Важно је да се напредује (енгр. прави напредак), у бар неком правцу, смер да не спомињемо. Рекорд у овим кратким одморима смо већ поставили, онај с краја октобра 2017. је трајао целих пет сати, па се чак и тада ухватило нешто ваљаних фотака. Но, овог пута смо га проширили на чак четири дана. А имали смо и план. Тим поводом бих имао са шефом понеку да прозборим, јер ти планови, то нешто неће.
Кренули смо на Тару. Дрином. Да бисмо избегли и Београд и Бешку, прошли смо око Сурчина, чак до румске раскрснице, и тамо скренули на југ. Уредно прешли Саву, заобишли Шабац… и добрих пола сата касније смо још увек заобилазили тај Шабац. Није да је огроман, него обилазница испада прометнија од тих зрачних путева, а има краћа времена на семафорима. Но, до Лознице бар има друма, за разлику од оног из 2016. кад од Обреновца до Уба нема друма, само улице.
Лозницу сам некако препознао, по димњацима фантомске индустрије – нема дима, нема ватре. Ту се негде и излази на Дрину, и пејзаж почиње да личи на нешто. Туда сам прошао неколико пута као клинац, ћале возио фићу, на крову камара ствари, добро је ишао и 60 на сат. Није ни сад много брже, мада је пут много бољи него што памтим – али правији не може да буде, Дрина је то, крива за све. У оном другом Зворнику џамија огромна, натркечена да се боље види с ове стране него и са једног места са своје, нема лоше рекламе. Гранични прелаз на мосту нема довољно места за чекање, уска је ту долина, па се колоне протежу још десетак камиона уз и низ друм, ал’ изгледа да брзо иде, нико не шетка поред колоне.
Отприлике на време налазимо добро место за ручак.
Одлично место, партер ложа први ред. Ретко ручамо пред оваквим платном.
Кафана ко кафана, стандардни бајаги етно стил, све у дрвету али дрво машински обрађено, столови сви једнаки и под конац, но пастрмка добра, годи мало шетње до воде, да се проперу ноге. Стаза до тамо (види се у левом крају фотке) наткривена и зазелењена традиционалним српским воћем: кивијем. Примило се, лепо рађа овде, чак је и крупнији него оно док се увозило.
…некакав каменолом, шта ли је. Али више личи на некакву рафинерију, хм, шта ли ће то бити. Ма мора да овде праве креч. Е јесмо кречане кад нисмо одмах сконтали. А гле, са десне стране огроман паркинг, права камионџијска кафана. Дакле, десни жмигавац, кафа!
Пошто нам синоћ није било ништа од седења напољу, а сад смо се и мало боље обукли, заузимамо један сто на тераси. Ту је и аутобуска станица (табла и стреја), пише Тучково. Према Википедији, преполовило се село, некад је имало 300 становника.
Кафа се сад зове домаћа. Доста смо је и звали турском, и то без везе – ем је нису Турци измислили, ем они више пију чај (што би ваљало проверити једном). Дубока, дно се не види, добра. Да ли је то та вода или тај ваздух, ал’ пријало је. Примећујемо да је још увек рано:
Те тако некако решим да опајем прашину са ове серије… и натрчи ми под рндалицу нешто из оне кафанске. Еј бре, коњу, кажем себи, па том си приликом нашкљоцао онолико, и мора да си нешто од тога паркирао за…
Пази, јесам. Дакле, наредних неколико ће бити о том боравку у Крагујевцу, последњег августовског викенда 2014. Хронолошки, прво дође ово:
Сам се себи чудим што сам изабрао фотку снимљену у стерилном амбијенту пред дућаном, кутијом сивом, безличном и истом као и пет милиона других сивих кутија. Али…
Mislite li da ste stručnjak za naručivanje kafe u starbaksolikim kafeterijama? Ako je takav slučaj, okušajte svoje kapacitete spram ovih majstora.
…Ono kad se uopšte ne trudiš da razumeš baš svaki detalj onog što je ovaj naručio, znajući da bi to saznanje samo proizvelo patnju zbog viška beskorisnih informacija…
