Tag: kafana

Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

има доле још

Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Једна од пре: вечерња шетња 3

фасада је била класична банатска, сам набој па омазано блатом и кречено ен пута

Сад сам намерио да кренем даље, ка тзв. граду. Фотка од горе (иста од прошлог пута) је у ствари онај Нови Житни Трг за који нико не зна да се тако зове, примио се нови назив (Доситејев). Но, вечерње шетње ове зиме су се обично завршавале ту негде у крају, па за остатак улице харам по архиви.

Нисам одмакао ни педесет метара од места где је снимљена она горња. Амбијент се, као, једва променио – дрвеће, трава, мало друма са стране (осим што је ова снимљена добре четири године раније, кад је била она маглуштина).

На обе фотке је у стварности све тачно тако како на фотци изгледа, дакле лажем као пас.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 3”

Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после

што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”

У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.

Неко други је био критичнији.

Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после”

Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру

Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.

А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.

Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру”

Годишњи од три дана, 3.2

крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета

Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.

Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…

Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.

Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.2”

Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu

Dve su stvari koje me ljuto iritiraju kada je reč o takozvanom žanrovskom sortiranju muzike. Jedna od njih je ono kad ljudi nazivaju narodnjacima svo ono audiovizuelno smeće koje se valja po medijima i po splavovima. Takvo imenovanje smatram uvredljivim po celokupno kulturno nasleđe naroda kojem pripadam, ne samo na planu muzike.

Drugo je kad me oni što hodaju planetom znajući sve i bez oklevanja prosipajući to svoje znanje svuda oko sebe obeleže kao nekog ko ne voli narodnu muziku. Elem, “narodnjak” za mene nije ništa drugo nego sleng izraz za “narodna muzika”. Za to što nišči ukusom ono nazivaju narodnjacima nisam odgovoran. Štaviše, trudim se da prema njima budem veoma, veoma neodgovoran.

Nastavite sa čitanjem… “Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu”

Једна од пре: сплав 4

Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.


(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење – баш сам овако хтео. Крај, нема више.