Tag: kafana

Ој, кафано: само шанк, нема столица

И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.

Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.

Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: само шанк, нема столица”

Ој, кафано: Трамвај 1

Ако сам очекивао трамваје у Сан Франциску, дочекао сам да видим тролејбус. Од трамваја је остало то да имају некакве аутобусе без прозора, који личе на трамваје, ал’ то сам виђао и другде по Америци. А дочекао сам и да седнем у трамвајски вагон.

У ствари, поред вагона, лакта убаченог кроз прозор… јер нас је газда, који изгледа добро познаје боља места по граду, одвео у кафану направљену од старог вагона. Не знам где је то, ни како се зове.

tramvaj0534

Из неког разлога, гости су “напољу”, тј ван вагона, а у вагону су шанк и кухиња. Вагон је скроз португалски – застава и остала декорација. Дрвени делови су одлично очувани, и понешто оног месинганог окова. Лим, међутим, не може ни да се види, јер је прекривен небројеним слојевима фарбе. Види се по главама завртања, које су све до једне скоро двоструко дебље од истих таквих завртања завијених кроз нешто друго.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Трамвај 1”

Ој, кафано: Харијев бар

Наредног дана, после посла, код Харија на пиво. Улица је ваљда Филмор или тако неко од оних места где се зидала историја психоделије. СФ је то.

Била је и нека вечера, ништа за памћење. Штавише, ни кафана нема неку посебну физиономију. Јесте фино скоцкана са плафоном у боји шупе, зидови обложени што платном исте боје што резбареном дрвенаријом, лустери у некој имитацији фењера од кованог гвожђа, намештај од пуног дрвета, али има у сваком углу исти велики екран са спортским каналом (срећом не нарочито гласно) какав има и најобичније појило. За разлику од већине других места, једва налазимо места да седнемо – гужва је прилична. Покушавају да се истакну маштовитим именима ића и пића, што раде и сви остали, па та трка у рекламном наоружању врло брзо изађе на нерешено. Међутим, кафану чине гости, и они дају атмосферу. Разговор, граја…

Но, пре него што убацим фотку, звучна кулиса.

Е, тако. Ова песма ми се врзмала по глави цело вече (и још једно вече, кад смо опет дошли овамо). Наравно, то није тај Хари, није битно.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Харијев бар”

Da vidimo šta ovaj ume

Amerika, pa to ti je. Kod njih sve mimo sveta, pa onda bude i različito. Fudbal se kod njih igra rukom, kod nas nogom. Kod njih, nemate kud nego da prijavite porez prvog dana kad zaradite neki novac, ali zato svakog petka uveče – pravac kuglana. A tamo: deset kugli umesto devet. I onda, umesto takmičara, zateknete cirkusanta. Pazi sad.

A, šta tu ima da se priča. Narator ovog filma je moj novi heroj… Open-mouthed smile

Ој, кафано: Рокфелерово клизалиште

Година је и даље 2004, септембар али лето не попушта. Опет сам у Њујорку, овог пута истовремено са шефом Белгијанцем. Ту је и Италијан, дизајнер накита. После посла, идемо на пиво.

То је први и једини пут да смо отишли северно од 47. улице, јер по правилу нисмо хтели да превише пешачимо, шеф је старији човек а Менхетн није баш раван, има ту да се шипчи штогод узбрдо. Белгија је равна као Банат и обратно, баш нисмо навикли, па смо углавном бирали места на пола пута до хотела.

Италијан је чудан сват – доста млад, отприлике у раним тридесетим, живи у неком селу на северу Италије, у брдима. Чуј, живи, он је тамо градоначелник (села… шеф месне заједнице, можда?). Живи од дизајнирања накита за ту фирму у Њујорку. Након десетак реченица ми признаје да ја једини овде не касапим ни његово име ни остале речи из италијанског. Е, комшија, ио соно ун југославо, ми смо бар тамо близу, па му наређам десетак имена (која смо добрим делом већ спомињали овде, и још ћемо).

Стижемо до места где има места – Рокфелерово клизалиште.

2005 ny rink bar 2

велика

Белгијанац је жестоко разочаран што нема Стеле Артоа, које је за њега најбоље пиво на свету. Наручујемо нешто без везе, чак нисам ни снимио шта је било на столу. Италијан мора да иде, нас двојица одлазимо у турски ресторан, три ћошка даље (што они тамо броје као блокове). Који није за фоткање, много је мрачан и више личи на отменију берберницу него на кафану.  Наручујемо сарме и течни јогурт (најзад! нешто је ређи и сланији од нашег, али је онај укус) – шеф рачуна да ћу ја знати шта ваља од тог турског. Одушевљава се јогуртом, наручује још један. Испијемо то, он се посвађа са келнером јер овај није био задовољан напојницом, кренемо полако ка хотелу. А онда кренемо брзо ка хотелу, јер му је прорадио јогурт. Није навикао.

Фотка? Па, шта да се ради са оваквом сценом? Шарениш, нема човек за шта да се ухвати, стара Агфа је имала зум само 3:1 а и да је имала јачи, ово се увелико хвата мрак, небодери заклањају небо, светло је практично ноћно… дакле остаје ми само да ухватим амбијент, који јесте штогод блесав. Ово је, тек сад видим, стварно клизалиште. Зими. Преко лета је кафана. Не знам шта раде зими, да ли је и даље део тога кафана, или сав тај простор заузме машинерија за прављење леда. Ту су и све те шарене заставе, фигура Аполона или ког већ грчког божанства сва у позлати, ту је челични стуб укосо наднет над клизалиштем, уз који ходају људске фигуре у природној величини и бојама (и одећом из ко зна које године) што се помало види на левој страни, ту су сва та светла… и то је опет само кафана.

И да, знам да домороци кажу Роукефела, ал’ ми смо навикли да се то зове Рокфелер и готово. Колико му је ово здање (и остатак центра му) успешан подухват на тему прања биографије, нека кажу мештани.

 

Ој, кафано: Асторија

Лето 2004, нови посао. Затекнем се у Њујорку, и окренем телефон свог старог другара с ким сам се срео на тезги. Јер, никад се дотле нисмо видели, а сарађујемо већ две године и знамо се напамет.

Прве вечери долази он по мене, нађемо се испред мог хотела и идемо на вечеру у индијску четврт, што је само ћошак даље. Он изиграва домаћина, јер он је боливудско дете, одрастао негде око студија, и сам се бави режијом, и ко зна ком игром случаја се нашао на месту координатора у програмерском тиму. Објашњава ми разлику између јужне и северне индијске кухиње и закључујемо да је исто као и свуда: јужније се једе љуће. Пиво из Индије није више какво га памти, разводњено је и све скупа американизовано.

Друго вече, седам у метро и идем преко у Бронкс, код њега. Каже сиђеш на тој и тој станици и онда четири ћошка на север. Метро, чим пређе мост, више не силази под земљу, него вози на стубовима изнад неке главније улице. Галама је невероватна, али дућанџије и муштерије ни не обраћају пажњу, навикли. Три ћошка даље, мир и само удаљени хук саобраћаја. Тај крај се зове Асторија и некаква је оаза у тој њујоршкој лудници. Налазим адресу, идемо преко у кафанче.

2004-06 kod debduta

велика

Крајеви града су углавном етнички повезани, мање више већ према томе ко је најјачи од трговаца некретнинама, сваки ће пре свега да продаје земљацима. Овај део Асторије је ваљда тада био јерменски, или јужноамерички. Сам бар је грчки – пили смо узо (прва флаша у другом реду одозго) – али власник је био Пољак, управо недавно откупио од претходног власника, Мексиканца. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Асторија”

Ој, кафано: програмери у Милвокију

О трошку оне фирме од јуче стигнем на програмерску конвенцију у Милвокију. Последњи Вилфест (јер је организатор био Вил Хенцен, а званични назив конвенције је предугачак). Тек је ту било добрих кафана… Година 2003, месец октобар.

Једно вече смо ишли у Шпијунски музеј, који је више кафана и зајебанција на шпијунску технологију из прве половине XX века него што је музеј. Улази се кроз тајна, једва обележена, врата, па се иде кроз некакве ходнике са неким историјским фоткама где мало мало па из ока засветли црвена диода, на улазу траже лозинку (пише на рекламном летку која важи ког дана), око столова неки сандуци од муниције, џакови са песком… више личи на бункер… и слабо је светло. Ниједна фотка одатле није за овде.

Па је било догађања око шанка испод степеништа у самом хотелу, где је главни штос да на неколико места имају по буренце са кикирикијем печеним у љусци, а љуске молим бацати по поду – више им се исплати да то после почисте него да сваки час износе корпе и опет морају и да почисте, а сољено је жестоко па се прода више пива… и тамо је било килаво светло. Јесте да имам фотку како колега свира клавир који смо изгурали из неке споредне просторије, али то је као виц који мора да се објашњава, нема довољно свог контекста. И зато, ово:

AGFA DIGITAL CAMERA Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: програмери у Милвокију”

Ој, кафано: свирци ниоткуда

Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…

Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

AGFA DIGITAL CAMERA

(Има и велика)

Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: свирци ниоткуда”