Tag: kafić

Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска

ко ће да се пење на други спрат за два мала пива

Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.

Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.

Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.

Него, та авлија…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска”

Једна од пре: у по бела дана

Негде у време кад је ово снимљено сам био прешао на Светлокомору и одушевио се како могу да подесим боју, да бирам који ће извор светла да буде проглашен за бео. Играо сам се тим доста дуго. Сад је то већ рутина.

Овде сам добио резултат који нисам очекивао. Изгледа као да је снимљено у по бела дана, са сунцем у потиљак.

eos_1052620120523_22_46_08
(велика)

А није.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: у по бела дана”

Ој, кафано: кисела у Крагујевцу

Током оног свраћања код колеге самураја Зоће, засели смо два-три пута за кафански сто, међутим од свих тих фотки… ова.

Јесте да се на њој не види нико, не види се ни Крагујевац, ни стара гимназија у позадини, ни она успијуша што је седела иза Зоћиних леђа, али можда баш зато. Јер, управо овако је то било.

Ту је у ствари све. Кисела, еспресо, две несуље, пепељуга и пиксла са кесицама. Сав кафићки инвентар је на броју.

Крај августа, још није толико врућина као што ће бити само сат-два касније, седимо пред кафићем на тргу, штогод смо у хладовини од сунцобрана, ћаскамо о којечему. Отприлике овако замишљам годишњи одмор.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: кисела у Крагујевцу”

Ој, кафано: комшијин шанк

Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.

Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.

И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.

20131004_20_09_24 springfildov šank

Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: комшијин шанк”

Ој, кафано: Дангуба

Некако нам се усталио обичај пивског петка. Те 2013. смо решили да пивчуга из киоска (углавном Старопрамен или шта се већ нађе да је боље) није то, него кренули у град, да мало мрднемо из куће.

Зрењанински главни сокак, као и у скоро сваком граду по Србији (а рекао бих и по добром делу централне Европе) је претворен у пешачку зону, у више корака. Прво је седамдесетих био затворен за саобраћај увече, од 17:00 до 24:00. Онда су набачене некакве жардињере преко коловоза, па је саобраћај истински онемогућен. Онда су се кафићи из суседних улица некако размножили по главној. Има већ скоро десет година откако је све поплочано од зида до зида, па је напокон и равно, а кафићких столова нема само на местима где је фасада склона паду, па је ограђено да неко не страда.

Избегавам места која се зову на енглеском. Зачудо, међу кафићима на главном шору их изгледа ни нема, но овај се зове баш пригодно: “Дангуба”.

20130622_21_51_36 danguba

(велика)

Прво изненађење је био избор пива. На табли поред столова је кредом писало “Бадвајзер”, што нам је келнер и препоручио. Шта, тај амерички пишвасер? А, не, не, каже келнер, ово је чешко.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дангуба”

Ој, кафано: Трамвај 2

Након оног Пожаревца од пре неки дан (а у времену у ком се одиграва радња, сутрадан) стигосмо у Ниш. Тамо смо се срели са Шефом и Владаном и још неком братијом, провели пар дана и били у доста кафана. Ред је, на летовању смо.

Но, од можда три фотогеничне кафане (од којих је укупно једна задржала штимунг градске кафане од пре сто година, али сам био навалио на оно на столу а мање на фоткање) нисам за овде одабрао ниједну. Данас, један кафић.

20120817_21_42_00_194 niš tramvaj

Јесте да се зове скроз неоригинално “Трамвај” али је све остало скроз оригинално. Ово је подсетник да је Ниш некад био индустријски град са својим градским трамвајем (а имали смо индустрију и другде), који је склоњен… пише тамо на зидовима, на местима где би били прозори, и кад и како. Не сећам се да ли пише и зашто, али вероватно је неко сместио Зеки Роџеру. На ту тему, могли би да се братиме са Сан Франциском.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Трамвај 2”

Ој, кафано: кафић у Пожаревцу

Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.

По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.

Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.

20120815_23_16_26 požarevac

(велика)

Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: кафић у Пожаревцу”

Ој, кафано: иза Грчке краљице

Стари београдски универзитети имају неке раштркане факултете, са наставом у неколико зграда на различитим крајевима града. Десило се да треба да сачекамо ћерку после неког суботњег предавања, ни мање ни више него на ћошак-два од Калемегдана.

На самој улици је била поприлична гужва, неки домаћи плаћеници су делили летке или шта већ, а да би привукли пажњу имали су и неког на штулама. Нека енвеоовска аџеенда, шта ли, није нас занимало. А ту негде треба да је сачекамо, и то тако да уочимо једни друге, да се не довикујемо мобилним (мада то обично пали, спазиш је тачно оног тренутка кад га извади из џепа).

И тако нађемо ово.

20120421_12_17_26 kod akademije

Кафић као кафић, као и стотине других кафића. Иста несуља-или-турска (или се каже нес-или-еспресо-или-продужена? слабо диваним енгрпски). Исте чаше, исте пепељаре, од оригиналности нема чак ни наводнике.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: иза Грчке краљице”