Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
И онда, јесу ли најзад родиле те кајсије? Па, онако, три гајбе. У ствари, четири и кусур, после је било још, ал’ кад сам ово сфоткао, три.
Ко има кајсије зна која је то патња. Цветају двадесетог марта, дваездругог падне снег, па дваеседмог још један. Или цветају нормално али температура ниска и пчеле изађу тек десети дан. Или цветају обилато а сутрадан удари мраз. А онда кад роди…
(велика)
… онда никад краја берби. Кад нема не ваља, кад има не ваља. Ко ће свету угодити.
Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.
Али, ево овај.
(велика је повелика)
Za kajsije kažu da su rajsko voće. Slažem se s tim, mada se to govori i za jabuku, i za paradajz, i za mnoga južna voća…
No, dobro. Za ovaj prilog ćemo se držati teze da je kajsija rajsko voće. Kako, posledično tome, nazvati domaći džem od kajsija? Ima li reči u srpskom jeziku kojim bi se on mogao opisati? Ima li reči u srpskom jeziku koje donese razočarenje kada ovaj džem ne uspe?
U davna vremena Krajem prošloga veka sam kô Vuk od Filipa zapisao recept za domaći džem s namerom da nastavim tradiciju; 
doduše ne na relaciji deda-otac-unuk/sin, nego na relaciji baba-unuk. Izrazi tipa “tri šake šećera” sigurno ne doprinose preciznosti recepta, ali u tome je valjda i draž domaćeg džema. Bilo kako bilo ukućanima se krajnji proizvod svideo, a Matori je promptno izrazio želju da i on oproba svoje kulinarsko umeće. Da ne dužim priču, ubrzo se špajz sjajio od silnih tegli sa slatkim sadržajem. Nikome ni na kraj pameti nije bilo da fotografiše police; verujem da bi i dan-danas slika bila za izložbu.