Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…
Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.
Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.
Нисмо је овако замишљали, ни близу.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пенџер”Uvek može gore. Samo je pitanje: gde je tačka pucanja?
Kada je Bruce Springsteen napisao i snimio pesmu “The Ghost of Tom Joad” na istoimenom albumu 1995. godine, beše to relativno tiha pesma napisana u maniru Woodyja Guthrieja. A kada su Rage Against the Machine snimili istu pesmu 2000. godine, učinilo se da je u nju ugrađeno sve što može da se nađe na što udaljenijem kraju palete zvuka. I onda, kad su se na sceni sreli The Boss i Tom Morello, sjajni gitarista te metal-rap grupe, učinilo nam se na čas da je od dve nespojive stvari moguće dobiti energičnu pesmu koja poziva na noge.
Ovde moram da se zaustavim, jer prethodni pasus sam napisao tendeciozno, upravo sa namerom da vam pokažem kako se u svakom pogledu na angažovanu muziku može pogrešiti u svemu što se o njoj izlane. Kako na ovom blogu zbilja ne težimo da budemo mediokriteti, to vas molim da prethodni pasus dobro zapamtite, a potom odvojite od ostatka ovog priloga.
Има двадесет вицева о Билу Гејтсу који је као умро, па га пусте да завири у рај или пакао, и он се одлучи за потоње јер је тамо луда журка, пиће клопа секс и уживанција. Кад стигне тамо, а оно све најгоре. Шта је ово, где је оно што сте ми показали? Е, то је била реклама…
Спушћавали смо се сви на то уже, а најгори спуст је тзв. стварност. У тој стварности смо некад имали индустрију, као и остали. Данас имамо, хм, џунглу.
Дакле тако то данас изгледа, ни на великој фотци није лепше. Односно, надобудни еколози се вероватно одушевљавају оваквим сликама, види како је зелено, прируда…
I tako, dok se neko pita koja je čija nadležnost i ko bi trebalo da uradi ovo ili ono, vreme prolazi, ptičice cvrkuću, a oko nas vlada sveopšte rasulo u kojem se vrednost nečemu utvrđuje na osnovu odabrane pripadnosti.
A onda se neko setio starog prijatelja iz vremena kad je vazduh bio čist, seks prljav, a televizija prozor u svet, pa ga docrtao.
Imam utisak da bolju ilustraciju naše stvarnosti nije moguće postići.
Imalo bi se tu još štošta reći, ali nema ko da sluša. Ima dobrih ljudi koji odmereni pritisak na svoje mišljenje doživljavaju kao napad na svoj ego. Grehota.
Balkan. Prostor koji je kontradikcija sam po sebi. Beskrajni niz vukojebina u kojima je vreme stalo, tek povremeno prekinut ponekim autoputem ili strateškim objektom poput električne centrale (na vodu, ugalj ili plutonijum), aerodroma ili spa centra zatvorenog tipa. Beskrajno šarenilo polupanih ljudi tavori u tom beskraju, poslednjom preostalom snagom ubeđujući sebe da će sutra biti bolje. Čak ni za tugu ti nesrećnici nemaju više ni snage ni volje: to se prvo razbilo u njima.
Dolazi novi superheroj, ali ovaj postavlja sopstvene uslove i sprečava svaki oblik komunikacije. Za neke zagonetka, za neke izvor straha. Hoće li i dalje drugi smatrati superherojem? Hoće li biti otkriven ključ njegovog izbora? Postoji li šansa da se ostvari kontakt?…
Pitanja, pitanja…
Srećom, nije svaki akcioni film pravljen za morone, kao što se danas radi u Holivudu.
Kao što ste obavešteni putem žute štampe, vakcinacija je sranje. Lažu skotovi samo da bi izvukli pare, prave nas glupavima, izazivaju nam autizam, truju nas živom… I sad, neki hrabri ljudi pozivaju na istinu, a lobiji im ne daju da… …
Čegbre malo: ne valja. Sarkazam u medijima odavno više ne uspeva. Idemo ispočetka.
U nedeljno jutro, tema koja je više od onog što većina nas želi da primi u sebe. Poezija! I to kakva! Nemojte da bežite: obećavamo vam veliko zadovoljstvo. Prpeustite se slici i reči.
Baci preko celog ekrana i uživaj u HD kvalitetu. Vidimo se kroz četiri minuta.
A onda, i u slovnim znakovima, na dva jezika.
