Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jedva sam ga dočekao. Mislim, petak. Već mi zacrnelo pred očima.
Nije mi ništa više čudno, pa ni to što današnje mlade generacije na pojam “crni petak” reaguju potpuno drugačije nego što je to bilo u vreme kad sam ja bio osnovac.
Istina, niko meni nije objasnio poreklo fraze koja se odnosi na loš dan, dan kada počinju problemi, dan koji bolje da se nije desio. Ali, pre nego što objasnim to što sam saznao, red je za malo muzike, jer takav je red.
E, tako.
Pripadam generaciji koja pamti bioskop. Ko je onda mogao da sluti da će prosto sećanje na ta iskustva danas predstavljati privilegiju…
Sticajem okolnosti, danas je naročit dan za one koji vole da uživaju u fantaziji. Kao nikad pre, na snazi su dva recepta koji su u potpunom polaritetu i čini se da treći ne postoje: dakle, oni koji prate Game of Thrones i oni se ubiše hvaleći se time što nisu odgledali ni jednu jedinu epizodu najbolje višegodišnje igrane TV produkcije otkad postoji TV produkcija. Sad, na stranu ideja o tome da li se treba ili ne treba hvaliti time što ste pripadnik jedne ili druge strane u toj podeli. Nešto drugo me muči, nešto što prevazilazi činjenicu da ovaj članak neki neće pročitati dok ne odgledaju prvu epizodu finalnog serijala “Igre prestola”.
Elem, gde nestade ona magija koju smo nekada doživljavali kada se isključe mršava svetla u bioskopu i zasvetlucaju slike na velikom platnu?
Nedostaje mi to.
