Tag: king crimson

Na dvoru Grimiznog Kralja

U muzičke svetinje se uglavnom ne dira. Osim ako sam autor ne dozvoli. Pronašli smo redak primer odličnog rezultata.

Osipanje muzičkog sveta izazvano aktuelnom pandemijom, starošću ili bolestima nastavlja se punom parom. Svestan da i moje vreme ubrzano ističe, sve manje se potresam na vesti o tome, pa se trudim da se sa junacima svoje mladosti oprostim na dostojan način. Učinim to uz čašicu milfače za pokoj duše i preslušavajući neka važnija mesta iz njihovih opusa.

A ovih dana je baš zaređalo… Jedan od poslednjih u nizu, Ian McDonald, oduvek je bio čovek iz senke i nikada se nije mnogo eksponirao. Međutim, bio je izrazito važan, mada se to ne bi reklo po broju diskografskih zapisa koje je ostavio za sobom. Ovde je reč o ključnom uticaju: za nas je važno to što se on barem dva puta u životu našao na pravom mestu i sa pravim ljudima.

Ostalo je istorija.

Vreme je da malo obnovimo gradivo…

Nastavite sa čitanjem… “Na dvoru Grimiznog Kralja”

Iz zvuka u tišinu

U sredu je održan koncert koji će se možda pokazati kao poslednji u 52 godine postojanja koncepta pod nazivom King Crimson.

Ako ćemo po iskustvu, nećemo biti isključivi: jedna od važnih biografskih odrednica mentalnog čeda Roberta Frippa je “nikad ne reci nikad više”. Sva je istina i to da nema nikakvog nedvosmislenog saopštenja o prestanku rada, ali… Parametri su takvi kakvi su, optimizam je uvek najbolje upakovati u realne okolnosti.

Hajde da malo popričamo o tome. No, da bismo razumeli kako funkcioniše koncept pod nazivom King Crimson, moramo da skiciramo veliku sliku.

Nastavite sa čitanjem… “Iz zvuka u tišinu”

Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti

In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)

Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.

Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.

Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.

Nastavite sa čitanjem… “Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti”

Razgovaram sa vetrom

Ako bismo rekli da je ovaj album izazvao tektonske poremećaje, pogrešili bismo. Pre bi se moglo reći da je to bila tiha i suptilna, ali neumitna erozija prakse da progresivna muzika mora da dolazi iz bluesa. Ovde je stvorena nova paradigma u kojoj su mnogi pronašli inspiraciju u evropskim korenima. Nažalost, mnogi su se i pogubili u tome. King Crimson je, pak, ostao do dana današnjeg i jači je nego ikad.

Ne volim da pišem nekrologe i namenske tekstove, a ovaj će upravo da bude takav. Povod za njega je 50 godina, upravo danas, od objavljivanja jednog od najznačajnijih muzičkih albuma svih vremena. Šef je insistirao da nešto napišem povodom jubileja, a njegova se ne poriče. Kaže mi, možeš ti to iz glave, i sam znaš koliko ga volimo…

Potpuno je u pravu.

Nastavite sa čitanjem… “Razgovaram sa vetrom”

Još jedna noćna mora

Ponekad se čini da je cela biografija te grupe jedna velika poliritmična sinkopa iz koje nema izlaza.

Posle neočekivanog velikog uspeha albuma In the Court of the Crimson King (1969) grupa King Crimson je pozvana da u Americi odsvira promotivnu turneju. Na njoj su se dešavale pomalo nadrealne stvari: u jednom od studentskih kampusa im je izgorela sva oprema, u par meseci prešli su put od malih svirki do velikih festivala, a kulminacija je dostiguta spektakularnim nastupima u sali Fillmore East pred 22.000 ljudi.

Niko u tom trenutku nije mogao ni da pomisli da je to ujedno bio i poslednji nastup prvobitne postave.

Nastavite sa čitanjem… “Još jedna noćna mora”

Deset zvučnih slika (10): Bitka staklenih suza

Mislili ste da nikad nećemo stići do ove tačke. Mislili ste da je oslikavanje završeno. Svašta ste mislili, je li tako?

Zaslikaj, pa za uho zadeni, kaže narodna poslovica. Mi samo usput dodajemo da muzika ne bi trebalo da ima svrhu generičke popune zvučnog prostora, već bi je valjalo koristiti kao motivator razmišljanja.

Plemenitost te ideje nam ne možete osporiti. Možete nas pak uhvatiti u krivini sa drugim argumentom, teškim i naizgled nepobedivim.

Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (10): Bitka staklenih suza”

Način da se stvar obavi

To ja o sebi. Zapravo, svanulo mi je odavno, a tek sad sam počeo da nadograđujem.

Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.

Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.

Nastavite sa čitanjem… “Način da se stvar obavi”

Šta sve jedan muzičar mora da radi kad ga angažuje rigidni poslodavac

Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.

Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.

Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.

Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.

Nastavite sa čitanjem… “Šta sve jedan muzičar mora da radi kad ga angažuje rigidni poslodavac”