Pinta omiljenog piva za umornog šetača. A onda, na poluvremenu, još jedna.
Ovo digitalno sećanje je jedno od najstarijih kojima raspolažem. Boktemazo, pa još sam pušač bio u to vreme…
Pab “The Hat & Feathers“, Kembridž, Engleska, april 2004.
Tri dana pre ovog putovanja, po hitnom postupku sam otkupio “malo jači” fotoaparat od svog prijatelja: znao sam da postupam dobro, godinu dana ranije započeo sam novu praksu arhiviranja svojih iskustava digitalnim fotoaparatom, ali taj prvi mališa nije bio na visini zadatka…
Пошто смо решили да успут свратимо и до ћерке у Београд, ни не доручкујемо, него пијемо кафу у соби. Откако смо чули да камера нема и да она забрана пушења стоји да би била виђена, кренула нас нешто карта. Нешто смо рано устали, још нема седам, па гледамо како особље спрема кафиће на променади за нови радни дан.
Ове таванице на развлачење су постале јако популарне. Ето да није шатра него у себи има и жице и светиљке.
Пакујемо се полако, плаћамо рачун, товаримо у кола шта се накупило, например ону таблу сланине, чекамо да газдарица изађе и спусти нам ланац да изађемо са паркинга. Ланац је ту да се не би паркирао неко ко не треба, а и да не побегне ко није платио…
Nema veze što je danas sreda. Naići će još neki ponedeljak.
Gde god da sam radio, ponedeljak je uvek bio problematičan dan. Nekako, posle vikenda, ljudi su bili bezvoljni i trebalo im je vremena da se zalaufaju za nove radne pobede. Meni je, u načelu, bilo svejedno, no nisam ga voleo. U želji da pomognem kolegama koji su imali stvarne ili izmišljene probleme, ponedeljkom sam se, po pravilu, raspadao od posla. Još kada bi se potrefilo da tog dana pada kiše, ništa mi nije moglo popraviti raspoloženje. Ona i ja nikada nismo bili u ljubavi.
Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.
Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.
Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.
Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.
Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.
Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.
А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.
не да не бих шкљоцнуо, него можда не бих ни приметио цео призор
Након јучерашње кише, осванули смо у магли. Што је донекле олакшало ствар – нисмо одмах видели колика су брда около. Свет се, тако, постепено ширио како се магла тањила.
Бање се познају по терасама… нико нормалан не зида са толико тераса, ако не мисли да издаје собе. А опет и гости слабо користе те терасе, досадно то.
Шта да се ради у бањи, тако свеже опраној, још се цеди? Шетња! Доручак (проја и јогурт, у чаши од два деци орвеловски повећаној на 0,18 литара), па онда шетња главном улицом. Током те шетње сам се нешто кисело сетио шта то није ваљало са оним кајмаком јуче: није ваљао кајмак. Размишљао сам да се јавим газди кафане и да му препоручим да почне да размишља из каквог пиштоља да беси свог млекаџију у Саву, ал’ сам се ипак само зарекао да код њега више не узимам ништа што потиче из вимена.
Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете.
У ствари није био ни прави годишњи, ишао сам нешто до Обреновца због катастра. Заказао електронски, појавио се у пет минута до заказаног времена, упркос киши и упркос томе што смо успели да залутамо у Јакову (јер није српски постављати путоказе и јер је већина трагова водила ка касарни а не главним путем). То електронско заказивање је упалило, ако није урадило – очигледно нису видели на својим екранима ништа, нису знали ко сам. Свеједно, јер сам у заказано време био пред шалтером. Успех, бокте.
Кад смо то обавили, у Барич на ручак. Јер има неки “Ранч”. Кафанчина заузима отприлике 3-4 плаца, травњак пицнут и лицнут, спушта се до Саве, све ова бајаги класична дрвенарија ама машински обрађена, то се тако данас ради. И киша, киша.
Не, нисмо за овим столом седели. За нашим је покисла само једна страна.
Ручак је био подобар, телетина испод сача је била феноменална, а и госпоја се усрећила са својим. Једино ми се кајмак чинио нешто чудан.
Сад је већ било време да одлучимо куд ћемо. Шеф вели да је пустоловина у ствари мањак планирања. Код мене је обратно, ако све испланирам онда као да сам већ отишао и вратио се, нема изненађења. Тако да смо одлуку куда даље донели док смо чекали келнера да нам наплати.
Into this house we’re born
Into this world we’re thrown
Nekakav običaj paganskog porekla kaže da je loše ako grmi u letnji dan pre Svetog Ilije, 2. avgusta, a da je sasvim u redu ako se to desi baš tog dana. Nisam proveravao zašto je to tako, možda ima veze sa činjenicom da su Srbi pokrštavanjem preneli razne dominantne osobine boga Peruna na proroka Iliju, pa su hteli da očuvaju strogost i veličinu. Kako god bilo, moram da vam priznam da mi ove učestale grmljavine u razna leva vremena i danju i noću sad već pomalo igraju po ganglijama.
Nije mi, zapravo, toliko ni za grmljavinom koliko mi je za olujnom kišom: očekuje me mnogo vožnje kad kroz nekoliko dana krenem na turneju, a ne volim da vozim po kiši, pa to ti je.
Možda bi trebalo da se smirim i pomirim sa činjenicom da se od vremenskih prilika ne može pobeći, pa da tog dana krenem na put malo ranije. Uloga smirujuće muzike u tom pogledu može da se pokaže kao ključna.
![Pinta Guinnessa, Old Holborn zamotan i zapaljen. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]](https://www.sustinapasijansa.info/media/2021/12/digitalnosecanje_003_cambridge_pub.jpg "Pinta Guinnessa, Old Holborn zamotan i zapaljen. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]")
