Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najveće pesme imaju sopstveni život – i pored nekoliko stotina verzija koje smo imali prilike da čujemo, uvek nas neko novo tumačenje zatekne i iznenadi.
Biti moj mlađi brat nije ni malo lako. Jednoga dana, kada je imao oko petnaestak godina, pojavio se u sobi držeći kasetu u ruci. Šeretski se nasmejao, dobacio mi je i svečano rekao:
– Ovako nešto sigurno nemaš u kolekciji.
Na kaseti je bilo nažvrljano St. James Infirmary što mi ništa nije govorilo o sadržaju.
Ispostavilo se da je sadržaj kasete bio veoma zanimljiv.
Retki su oni koji posle pedeset godina rada uspeju da zadrže vitalnost i imaginaciju koja ih je krasila u mladosti.
Na samom kraju šezdesetih desila se u Britaniji čudna stvar – grupa mladih i talentovanoh muzičara počela je da svira muziku ukorenjenu u domaćem folku (da ne kažem narodnjacima) na elektrificiranim instrumentima. Sasvim neočekivano, prihvatila ih je i rock publika, pa se može reći da su Fairport Convention u tom trenutku izvršili pravu malu muzičku revoluciju. Ubrzo su dobili i konkurenciju – videvši da Fairportima dobro ide, u sličnu priču su se upustili i Steeleye Span.
Nama je ostalo samo da uživamo u radovima obe grupe.
Ponedeljak. Pa šta? Sasvim dobar dan da se suočimo sa nedostacima u svojim procenama.
Vreme je da razmislimo šta je čemu nadogradnja.
Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (5): Veličanje svakodnevice”
Не волим да правим тројке, то ми је некако распар, али овог пута чиним изузетак. А можда ћу наставити и са четвртим делом, управо ми пада на ум шта овде фали на мом списку рок симфонија… Дакле имали смо први имагинарни албум Корни Групе, имали смо Флојда одсвираног тачно како је то пјесник хтио ријет, е сад нам треба
једно преуређењеједан аранжманједна транскрипција за симфонијски оркестар.
Без певања овог пута. Когод да је ово прерађивао, схватио је то тако да гласови немају шта да траже у симфонијском оркестру. Зашто и откуд баш Јапанци то да ураде, немам појма, али како рече један у коментару “па неко је морао”.
Ово није цео снимак; пре годину-две кад сам ово нашао, исто сам се патио да нађем уцело, и нешто ми се чини да сам као успео али да је и у том најкомплетнијем снимку фалило понеко парче. Цевка је као кад се ишло у Темишвар у шверц, никад не знаш шта ћеш наћи а чега је нестало. Постоји бар комплетан снимак без слике, дај шта даш.
Једна од разлика између рока и класике је била и у томе што се класика увек изводи по нотама, свира се тачно онако како је записана. Интерпретације се разликују у брзини (јер није била баш записана, понекад само описана), понекад у распореду по инструментима, понекад по гласноћи појединих инструмената. Или се комад за клавир уради за цео оркестар, или пак обратно. Рокери су ту увек давали себи већу слободу.
Ту пре свега мислим на оно кад рокери изводе песме других рокера, али и кад се дохвате Баха. Или Руса. Ту се даје мало машти на вољу, ноте се додају, убацују се инструменти који композитору нису ни падали на ум, или чак нису ни постојали.
А обратно? Да симфонијски оркестар изведе нешто рокерско? Па, чули смо то сто пута, онај симфонијски бенд из Лондона је наштанцовао гомилу албума на ту тему, изводили су свашта. М, да, али то су биле обраде, транскрипције, танте за кукурику – ако ви обрађујете нашу музику и ми ћемо вашу. Познаћете мелодију, али ће да звучи као да је компонована сто година раније – ви сте радили то исто, само сте возили времеплов у супротном смеру.
Међутим:
Преслушај па читај даље.
Таман сам помислио да је округла, а онда се сетио да сам ово слушао на свом новом транзистору, једне “Вечери уз радио”, а тај сам транзистор освојио на неком такмичењу почетком јуна 1970, дакле није 45 година него 46.
Пошто смо већ обрадили претходну малу симфонију, ова годишњица ми некако дође као прилика да ископам ову другу, често запостављену, забачену иза оне.
Снимак је такав какав је емитован пар година касније на новопокренутом II програму РТБа.
Имам га целог, но тај цео више не могу да нађем, јер је Цевка канда протерала све што је дуже од 10 минута (можда ко плати…) тако да ово иде у два дела…
Добро, де, неки су већ погодили да се не ради ни о каквом бурету. Ти неки нека пишу себи једно позитивно бројање, нек попију једну по свом избору да се часте, а за остале тзв. смртнике… ма, пуштамо одмах.
Познаваоце опуса Џетро Тала ништа овде неће изненадити – ни то што је Ијан Андерсон некад био толико млад да га није мрзело да из вечери у вече изводи ту тачку лудог флаутисте који стоји на једној нози док свира (издржао је само двадесетак година тако), ни што је узео да преради класичну Бахову ствар (тако се то ради а не ко оно ђубре Рије). Јер то је тада било нормално.
Да видим неки данашњи бенд да одвали класичну ствар и то инструменталну, и да доживи овације на сред песме. Истина, ово је једна од живљих верзија, но кад се упореди са каноничком верзијом са албума “Устај“, чује се да ту нема неке велике разлике – ниједна нота није прескочена, није збрзељано, само се пустило себи на вољу. И свирала се дрвена флаута – ко се овога наслушао, приметиће разлику.
Те седамдесетдруге сам имао можда тек туце лонгплејки, ал’ се налазило начина да до мене стигне по неколико од другара који су имали више. Био сам опет закачио неки грип па сам тако имао времена да натенане преслушам последњу туру од неког типа који ми чак није ни био другар, него је његов брат био члан клуба.
Тада сам отприлике већ знао шта је то ЕЛП, али нисам имао прилике да их чујем како ваља. Док у том штосу нисам открио Мусоргског. Добро, знао сам да прогресивни рок, у неким својим гранама, дебело сарађује са класичном музиком, да се не либи синтезе свега могућег, ако ће из тога да се роди нека нова музика. Али ово још нисам чуо, да неко изведе класично дело од а до ш.
Овај снимак сам видео тек осамдесетих, кад се некако догегао до неке наше телевизије. Тада сам га већ знао напамет.
