Tag: klavijature

Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)

Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!

Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.

Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:

Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)”

Без иједне речи: цајтнот

Те седамдесете је Никола Нешковић често пуштао ово, па сам можда методом погрешног узорка дошао до закључка да је било страшно популарно. Оно, нисам га чуо много код других, или никако. Све ми се чини да се чуло у неком филму, али се не сећам ком.

Сетио сам се овог кад ми се само подметнуло – што би рекао Зоћа, седи и чекај да ти наиђе, рндалица је паметнија од тебе. И не само то, него сам ја мислио да знам ову ствар напамет.

Испоставило се да не знам. Не знам ни пола. Све ми се чинило да су те оргуље биле у предњем плану, и да се добро чула ритам секција и то је све. Не сећам се никаквог увода и ситне игранке у другом и трећем плану. Јер се на оном радију, “”Тесли” из педесетих, то није ни чуло.

Nastavite sa čitanjem… “Без иједне речи: цајтнот”

Тако се то ради

Те седамдесетдруге сам имао можда тек туце лонгплејки, ал’ се налазило начина да до мене стигне по неколико од другара који су имали више. Био сам опет закачио неки грип па сам тако имао времена да натенане преслушам последњу туру од неког типа који ми чак није ни био другар, него је његов брат био члан клуба.

Тада сам отприлике већ знао шта је то ЕЛП, али нисам имао прилике да их чујем како ваља. Док у том штосу нисам открио Мусоргског. Добро, знао сам да прогресивни рок, у неким својим гранама, дебело сарађује са класичном музиком, да се не либи синтезе свега могућег, ако ће из тога да се роди нека нова музика. Али ово још нисам чуо, да неко изведе класично дело од а до ш.

Овај снимак сам видео тек осамдесетих, кад се некако догегао до неке наше телевизије. Тада сам га већ знао напамет.

Nastavite sa čitanjem… “Тако се то ради”

In memoriam: Keith Emerson (1944-2016)

Opet talas.

Suština pasijansa se sa tugom i velikim poštovanjem oprašta od jednog od najvećih muzičara dvadesetog veka, vizionara elektronske muzike koji je najpre uspostavio granice žanra simfo-roka, a potom ih neprestano pomerao, instrumentaliste koji je ispunio obećanje da ćemo iz njegovih sintisajzera čuti nešto što ranije nismo čuli i, najzad, jednog od prvih koji su pred fariseje izbacili materijalni dokaz da rock muzika nije bezvredna gomila buke.

Keith Emerson

Ostaje muzika koju vreme neće pregaziti.

Могло је и без гитаре

Изгледало је да су чудо од једног хита. И стварно, после “Саосећања” (а не оно како су преводили) они су, некако, нестали.

Међутим… неколико година касније, падне ми шака њихов други албум. И испостави се да сам био у праву, али не и при парама. Провео је довољно дана на мом грамофону да га научим напамет, а опет недовољно да скупим паре и да га купим од тог типа, купио га је неко други.

Ретка птица je један замало велик бенд, што се види по том другом албуму. Име бенда није случајно, знали су да су ретка зверка, и врло свесно кренули својим путем. Промашај се види касније, кад одустану од своје велике идеје и почну да раде исто што и сви други.

А шта су то велико радили? Nastavite sa čitanjem… “Могло је и без гитаре”