Debitantski album J. R. Augusta će za mnoge biti veliko otkrovenje, jer je prepun emocija i odličnih pesama. Regija mu polako postaje tesna: čini nam se da mu se smeši i internacionalna karijera.
Čudesni svet J.R. Augusta sam otkrio sasvim slučajno. Verujem da je bio u pitanju neki neobjašnjivi sinhronicitet jer me je njegova muzika očarala na prvo slušanje. Na neki način se ponosim time što sam prepoznao njegov talenat i napisao prvi tekst pre nešto više od pet godina. Zatim je sledio drugi, pa treći… Sve u iščekivanju da će, napokon, snimiti i album koji će ga predstaviti publici u pravom svetlu.
Stvari su se odvijale poprilično traljavo.
Izdavači nisu bili preterano zainteresovani za relativno anonimnog autora, a on sam nije hteo da pravi kompromise sa njima želeći da zadrži kreativnu kontrolu. No, nije sedeo skrštenih ruku.
Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!
Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.
Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:
Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.
Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.
Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to. Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.
Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:
Tog čoveka nije moguće zaustaviti. A i zašto bi to iko poželeo: sam je iskovao i zaradio svoj fantastični uspeh. Čak, nema nikakve ljutnje što on poslednjih 25 godina, zapravo, samo reciklira svoju staru muziku.
Ne mogu tačno da kažem šta je tome razlog, ali iako sam odavno bio svestan muzike tog čoveka u vremenu kad je bio na vrhuncu slave, sa tolikim tiražima da je u njih bilo pomalo teško verovati, držao sam ga podalje od sebe. Njegove ploče je imao svaki drugi poznanik sa kojim sam razmenjivao mlađahna diskografska iskustva, znao sam bar nekoliko njegovih pesama koje se nisu skidale sa radija, ali svejedno: odlučio sam da imam pametnija posla. Doslovno prvi nosač zvuka sa njegovom muzikom u mojoj fonoteci bila je jedna audio kaseta zbog koje je moj drug Ajgor, bez oklevanja na moju molbu, ponovo sklopio svoju u stranu sklonjenu hi-fi liniju i snimio na nju sadržaj kompilacije na duplom vinilu koji je imao.
A kada sam najzad pažljivo preslušao tu kompilaciju, usledio je drugi šok, ništa manji od onog koji je izazvalo prvo preslušavanje svog tog sadržaja u jednom cugu.
Naime, tek tada sam saznao da je Billy Joel kompletan autor muzike, tekstovaa i aranžmana duž celog svog diskografskog opusa. A nije da se nije mešao i u studijsku produkciju, mada je kao producent formalno potpisao samo jedan album.
