Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.
Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…
Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош. И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.
“Da li sada želite da odem u ugao i tamo rđam ili da se jednostavno raspadnem ovde gde stojim?”