У забавишту сам брзо научио да не ваља да верујеш свему што чујеш. Не постоји никакав Листон Клеј, то су бре двојица. Сони Листон и Касијус Клеј, некакви боксери које ће за неко вече да гледају сви. Који имају телевизор.
Не знам да ли је то био први сателитски пренос у историји или негде другде, или само први који је и до нас стигао јер је најзад неко добро нанишанио ону тањирачу од антене, свеједно. Отварало се нешто ново, могли смо први пут (ко је имао телевизор) да видимо шта се догађа на другом крају Земље (немојте ми објашњавати како то лопта има крајеве).
Не знам ко су Торнада (који су се код нас, наравно, звали Торнадоси) и није ни битно. Овај снимак, у мојој личној хронологији, је био тренутак кад се тај рани инструментални рок одвојио од музике за (бивши, плагирани, какав било) каубојац и нашао нову њиву ново поље где ће да нађе изговор да се баци у експериментисање.