Tag: kultura

Ptica duhovnosti

Pokazali da mogu desetinama hiljada godina da prežive bez svega onoga što je nama važno u životu, u harmoniji sa svojom okolinom. Nismo umeli to da poštujemo.

Pre desetak godina pročitao sam knjigu o Aboridžinima. Napisana rukom srpskog pustolova koji je spletom neverovatnih okolnosti završio u Australiji posle Drugog svetskog rata, govorila je o neobičnom svetu u kome se autor našao. Naime, on je bio jedan od retkih belaca kome su dozvolili da desetak godina živi sa njima. U knjizi se prepričavaju čudesne stvari iz svakodnevnog života tog naroda: kada se sklope korice, postaje mnogo jasnije zašto su ti ljudi marginalna tema u mainstream medijima.

Imali su za sebe čitav jedan kontinent sve do kraja XVIII veka. A onda su u Australiju došli britanski kolonizatori.

Aboridžini su se proveli slično kao i severnoamerički Indijanci.

Nastavite sa čitanjem… “Ptica duhovnosti”

Nedovoljno polica

“Ludilo” je počelo malo posle crtanog animiranog filma. I mada nam je ponekad muka od toga, u stvari se plašimo trenutka kada će da prestane.

U čarobni svet knjiga ušli smo preko stripa. Logično. Negde po prašnjavim vitrinama brižljivo čuvane epizode Asteriksa (štampane kao posebna izdanja Politikinog zabavnika) čekale su da dođe naslednik, a onda i da naslednik nauči “svih sto slova azbuke”. Malo samostalno, a malo uz glumu tokom kućne podele uloga, epizodu Naselje bogova naučili smo napamet. A ubrzo smo odredili i koju epizodu ćemo kog dana nositi na plažu.

Da li smo obilazili pogrešne knjižare, tek knjiga za decu štampanih na ćirilici slabo smo nalazili. Cenim da prosečan tekst odštampan na ćirilici zauzme bar 30% više nego odštampan na latinici, te da je izdavačeva računica jasna, ali mi još uvek ne znamo sva latinična slova, a i ova koja znamo ne zadovoljavaju naš apetit za pisanim tekstom.

Pa onda traži da li ima nešto interesantno po bibliotekama (čoveče, one još uvek postoje!?) kod rodbine, komšija,… Iskra ljubavi prema knjizi postoji – dajte nam gorivnog materijala!

Nastavite sa čitanjem… “Nedovoljno polica”

Nauka u službi religije

Uzalud, uzalud
Sve je protiv
Nas

„Mi smo obasuti elektromagnetskim zračenjem, ono je svuda oko nas, kao vazduh. To zračenje ima široki spektar talasnih dužina. Deo tog spektra registrujemo radio aparatima, deo se koristi u medicini (radiologiji), deo registrujemo čulom sluha, a deo čulom vida, okom.

Sunčeva svetlost je bela i sastavljena je od svih boja, onih koje vidimo u dugi. Svetlosni zraci su različitih talasnih dužina. Najmanje talasne dužine je ljubičasta boja, pa plava i redom: zelena, žuta, narandžasta i crvena.

Sunčevu svetlost čine čestice fotoni. Oni do površine Zemlje prolaze kroz atmosferu. Atmosfera je sastavljena skoro sasvim od azota i kiseonika.

Kada fotoni prolaze kroz atmosferu, oni udaraju u molekule azota i kiseonika. Fotoni koji imaju veću talasnu dužinu slobodnije prolaze kroz atmosferu, a oni sa manjom talasnom dužinom se rasejavaju, raspršavaju i tako „farbaju“ nebo. Spektar ljubičaste boje je kraći od spektra plave boje i ljudsko oko je osetljivije na plavu nego na ljubičastu boju, i zato nebo vidimo kao plavo.“

Lepo. Muziku na Sunce, pa da bistrimo dalje.

Nastavite sa čitanjem… “Nauka u službi religije”

Chuck Jones, evolucija jednog umetnika

Zvoni vam negde ime iz naslova? A šta ako kažemo “Looney Tunes“? A da li vam išta znači stara parola “That’s All, Folks“?

Chuck Jones je bio jedan od reditelja crtaća za Warner Bros Cartoons. Tokom perioda od preko 20 godina na tom poslu, u više od 200 filmova koje je režirao, razvio je metode za gestove animiranih junaka koje, po mnogima, nisu prevaziđene do dana današnjeg. O tome govori sledeći kratki video zapis.

A koji je vaš omiljeni junak iz serijala Looney Tunes? A koja faca?

Meni je ovo smešno do suza, a sad ako vama baš i nije, šta ću: Šeldon uči Peni fiziku

Hajde da pre svega preživimo tu slavnu scenu:

Dakle, takozvani fimski radnici imaju značajnu istoriju prikazivanja pripadnika naučne zajednice u više ili manje kretenskom obliku. Ako bih morao da odaberem najgoru scenu, ipak bih se opredelio za trenutak u kojem Vil Hanting nekakvom profesoru prezentuje svoj dokaz nekakve teoreme, gde se gledaocu nudi loša patetika umočena u još goru antičko-homoseksualno-agorsku atmosferu propalog pitagorejskog, mitskog, muškog društva, što je jezivi paket koji bi jedino Andrej Fajgelj progutao, samo nikada javno.

Nastavite sa čitanjem… “Meni je ovo smešno do suza, a sad ako vama baš i nije, šta ću: Šeldon uči Peni fiziku”

Paradoks beskonačnog hotela

Beskonačnost brojeva, prebrojivost, kardinalnost… Sve su to pojmovi koji postoje sa jednom i samo jednom svrhom: da školarcima zagorčaju život. Sve one priče o tome kako je matematika vrhunac sistema mišljenja su prosti marketing za prodavce udžbenika. Je li tako?

Nije tako, naravno. Matematika jeste najbolja misaona disciplina koja postoji. Pride, uvek postoji način da se matematički modeli prikažu na zanimljiv način. Pazi sad (ako titlovi na srpskom nisu uključeni, uključite ih sami):

Nastavite sa čitanjem… “Paradoks beskonačnog hotela”

Ud sudbine

Sa Аквариумom sam se sreo ko zna kad i kako, ne znam više ni šta sam tražio ni gde sam našao. Ima tome već desetak godina, i još nisu nestali sa moje plejliste. Čak sam jednom i prevodio stihove Борисa Гребенщиковa, koliko da pokažem ćerci kako drugi prilaze Japanu (u pesmi “Пока несут сакэ“).

Pesma, koju bismo loše preveli kao “noga sudbine” se u stvari zove “Ud Sudbine” (vidi uživo ovde). Zašto sam ovog puta stavio razglednicu kad ima toliko živih snimaka? Zato što je razglednica odlično urađena, zahvale idu Кевинu Дж Вейрu, svaka mu čast.
 Nastavite sa čitanjem… “Ud sudbine”

Beśede o Lelejskoj gori (II)

 Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.

Izjava o čestitosti

Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane.

Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru, i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.

Nastavite sa čitanjem… “Beśede o Lelejskoj gori (II)”