Ovo mora da se zna: šta se desi kad se ukrste Hammond B3 i Leslie.
Obavezni nastavak je ovaj. A dalje čačkajte sami.
Svet bi bio dosadno mesto da nema tog instrumenta.
Tag: kultura
Raspust!
Poštovani čitaoci Suštine pasijansa,
I mi blogeri imamo dušu! Posle duge konsultacije, Sedam samuraja Skoja se složilo da bi valjalo malo predahnuti. Prisustvujete pisanju istorije uživo: još od 23. marta 2011. godine u 23:59 do ovog časa, nije se desio datum bez bar jednog priloga, a to će se sada, verovatno, desiti.
Kao pravi i neiskvareni autarh, Šef po funkciji, gazda po nabeđenju i palir po čuvenju, autorima Suštine pasijansa sam izdao naređenje koje stupa na snagu odmah:
Ja ne volim tebe! Ja volim sebe!
Luka Bursać, 10 godina°
Bio jednom jedan car. Taj car je jako voleo sebe, a nikog drugog. Jednog dana je od slugu zatražio da mu naprave mašinu koja će da učini da on poleti.
Sluge su se svaki dan trudile, ali nisu uspevale. Jednog dana se jedno dete setilo kako mogu da naprave mašinu. U početku su mu se svi smejali, ali su kasnije počeli da shvataju. I uspeli su da naprave mašinu za letenje. Ali je nisu hteli dati caru zato što je car mislio samo na sebe. Napravili su mnogo takvih mašina i odleteli kod drugog cara koji nije mislio samo na sebe.
A stari car više nije bio car, nego običan čovek.
KRAJ
________
° Pažljivi čitalac koji se sa Suštinom pasijansa druži od početka svakako može da se seti Luke, koji je imao samo pet godina kad je svom kumu Grbi začepio usta u raspravi replikom “Ja hoću da vidim svet, a ti mi ne daš!”
Spasavanje čarape
Jedna akciona drama u opciji animiranog filma…
To su ti heroji: njima je do slave, a ne do rezultata.
In memoriam: Dragan Babić (1937 – 2013)
Nikad ne znamo gde nam šta stoji…
Pa tako nismo znali ni gde su nam najpametniji ljudi. A i da smo znali gde su, ne bismo znali šta ćemo sa njima.
(a pogledajte i ovo)
Dragan Babić, učitelj čitanja između redova, otišao je na Neko Bolje Mesto. Izvesno, on je bio na mnogim dobrim mestima, ali je pritom uvek ostajao džentlmen. Znao je da objasni ono što većina drugih čak i ne vidi. Nismo naučili dovoljno da bismo o njemu mnogo govorili. Nama na sramotu.
Kraj "Procesa"
Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći?
Danas se navršava 130 godina od rođenja Franca Kafke (1883 – 1924), jednog od najvećih književnika dvadesetog veka, čoveka koji je razumeo strahotu represije društva nad pojedincem i koji ju je opisao bolje nego što je to ikome drugom uspelo.
U slavu velikog pisca, prisećamo se kraja njegovog najpoznatijeg romana. “Proces” je nedovršeni roman, jedno od Kafkinih dela koja su objavljena zahvaljujući odluci Maksa Broda da ne ispuni amanet svog prijatelja: odbio je da spali Kafkine rukopise, nego ih je objavio.
Samo su ga zamenili u porodilištu
Da zastanemo na časak. Da udahnemo gutljaj vazduha i da zarobimo krišku neba u oku.
A šta tu ima da se priča. Ili osetiš odmah ili ne osetiš nikad.
Једна од пре: Пета авенија
А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита
Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.
Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.
Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.
Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.