Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Odlučili su da stupe u dvoboj. Niko ništa nije sumnjao.
Nedelju dana pre smaka sveta, dozvolite da vas podsetim da smak sveta nije nužno loša stvar. I zato neću da govorim “neće se ništa desiti”, poput većine postmodernih skeptika i ostalih e-džedaja. Govoriću “jebi ga, opet smo se izvukli”.
Сви домаћи бендови су кад тад размишљали о томе да се прославе напољу. Понеки су и стизали да направе нешто – Атомско склониште има албум на енглеском, Бори Чорби је Еди Грант певао двадесетак секунди, Бата Ковач је био гастарбајтер по Енглеској и Шпанији, чак су и Џанг мен севн и Монтенегро 5 и један од тројице зрењанинских Џегера имали успешне хотелске каријере по Швајцарској и Тенерифима, и да закључимо списак са забављачима америчке војске по швапским базама.
И, с друге стране, имамо и традицију запошљавања странаца у домаћим бендовима – у Елипсама је певао Еди Мекенг, Дадо Топић је био довукао Криса Николса.
Али… све су то били домаћи бендови и претежно су изводили домаћу музику. Nastavite sa čitanjem… “Ви мејк, овај, мјузик”
Pošten čovek mora da prizna da statistika i pornografija imaju ponešto zajedničko. Recimo, obe pojave podležu izreci veće je bolje.
1. Uvod.
No, ipak mora postojati nekakva razlika, jer se statistika može naći u knjigama, a pornografija tek u časopisima presvučenim celofanom. Da bismo razliku razumeli, razmotrimo tipičan pornografski događaj:
Dugački Dule šeta ulicom. Zvižduće, ruke u džepovima. Zastane da zaveže pertlu, i slučajno zvirne kroz prozor. Kad tamo: gola teta na stolici. Pogleda Dule levo: ulica, pogleda desno: opet ulica; zatvori oči, otvori oči, pogleda kroz prozor, kad tamo: gola teta na stolici. Opet pogleda levo: ulica, pogleda desno: nema greške, ulica; pogleda kroz prozor, kad tamo: gola teta na stolici ga zove da uđe. Dugački Dule zaista i uđe, zbog čega mu niko ne može zameriti, uprkos svesnosti da se nikome nikada u realnom životu tako nešto neće desiti.
Ispričan rečnikom statistike, gornji događaj glasi ovako:
Italijanski matematičar Mario Lazarini je u osvit dvadesetog veka jednog jutra ustao, otvorio fioku, u njoj našao 3408 igala dužine 5/6 širine paralelnih dasaka od kojih se sastojao njegov pod, bacio ih na pomenuti pod, podelio ukupan broj igala sa brojem onih igala koje makar dodiruju ivicu bilo koje daske… i dobio broj π u obliku 355/113, što znači sa tačnošću od… 0,0000085%. Matematičari mu do kraja svemira neće oprostiti tu naivnu prevaru. I to pre svega jer je naivna.
Uostalom, ni Betoven danas ne diriguje na izvođenjima Pete simfonije, osim možda u Jagodini…
Kada me je Grba pre skoro dva meseca počeo nagovarati da idemo na koncert benda koji 
izvodi Pink Floyd, prvo sam bio skeptičan. U redu, svi se mi po klubovima veselimo kada neka lokalna grupa praši stvar omiljenog nam benda – štaviše, više puta sam uzimao mikrofon u bendu kolege mi Igora kada zasviraju prvi taktovi “Another Brick In The Wall Part 1” (ne, to nije “vidontnidnoeđukejšn“), ali to je daleko od prave stvari. A onda sam posetio YT, odgledao neke snimke Brit Floyda sa prethodnih koncerata, nazvao Grbu i rekao mu gornju rečenicu iz uvoda.
Put do pakla posut je dobrim namerama. I upakovan u tišinu.
Komunalna policija Beograda je počela da proteruje ulične svirače iz Knez Mihailove ulice u Beogradu – zbog prosjačenja. Po čijem nalogu to čini, možemo samo da pretpostavimo.
Zaboga miloga! Dokle to ide! Nećete imati zaposlenje, nećete imati za hranu, nećete moći da školujete svoju decu, nećete se ništa pitati o vlasti bez obzira na to ko je dobio izbore, a sad – nećete više ni muziku na ulici slušati!
Na stranu idiotski izgovor, na stranu ponašanje komunalnih policajaca koje sve više liči na ono u Minhenu 1929. godine, nego mi nije jasno kako gradske strukture Beograda smeju sebi da dozvole toliki blam. Jebote, ako su ulični svirači problem Beograda, onda sam ja nešto veoma propustio dolazeći u taj grad poslednjih četrdesetak godina.
U međuvremenu, pogledajte ovog prosjaka kako narušava sliku grada. Pogledajte i zamislite se.
Danas je čestit jubilej kinematografije. U slavu petparačke zabave i u znak večite privrženosti budalastoj kinematografiji, premotavam neke svoje stavove o serijalu filmova o tajnom agentu 007…
Dobro de, nije baš da je 007 star samo 50 godina: Ian Fleming je prodao TV prava na roman “Casino Royale” još 1954. godine, a filmska prava 1955. Nego, danas je tačno 50 godina od premijere prvog filma u najpoznatijoj franšizi u istoriji kinematografije. “Dr No“, u kome je glumio Sean Connery, uspostavio je kanon franšize koja, evo, traje već pedeset godina.
Obaška, čovečanstvo upravo drhti od uzbuđenja u iščekivanju 23. filma “Skyfall“, čija premijera je zakazana za 23. oktobar. Za zagrevanje na početku, evo trejlera, a onda da malčice popričamo o ovom cirkusu koji ne jenjava već pola veka.
Uzgred, Adele je noćas u 0:07 objavila naslovnu pesmu iz ovog filma, učinila je to baš zbog jubileja. Poslušajte pesmu ako vam je po volji.
Nastavite sa čitanjem… “Name’s Bond. James Bond. And I’m 50 today.”
Мом оцу је стигао позив. Пошто је мало матор за те ствари, оставио ми је да га погледам. Неко предавање о здрављу, уз бесплатну вечеру.
Хм… звучи сумњиво. Дођем, погледам, на коверту печат неке фирме, дакле јесте сумњиво. Питам се већ шта ли то продају. Осим здравља, наравно.
И ево позива преда мном, на столу. Скоро да не знам одакле да почнем. А, да, од гуглања. То је компанија Хигму из Чантавира, чији лого је радила нека векторска фирма из Мађарске, с којом су у некаквој групи са гомилом других фирми одатле, а из чијих имена нисам доконао око чега су се то груписали (осим мајстора за израду логотипа). Агрегатори веле да се баве “неспецијализованом трговином”, да фирма ради али је у некаквој врсти блокаде рачуна, но то су агрегатори, њима није веровати, они знају о свакоме по ништа, не проверавају, не освежавају, то је туто бајато.
Нађем тако и сајт саме фирме, на чистом енгрпском:
Од целе фирме… укупно једна особа је видљива, ем члан ем директор. Имао бих ипак целу једну примедбу, исту коју сам упутио критичарима тендера (оног вагона с угљем што се качи иза локомотиве) за бусплус, којима се није свидело што је конкурс био само на ћирилици: ако хоћете да послујете негде, а не знате језик, каква сте ви фирма ако вам је скупо да платите преводиоца? У овом случају, ако се у Чантавиру говори претежно мађарски, ако сте фирма, платите лектора да не изгледате шантаво. Nastavite sa čitanjem… “Вршидба праксе”
Znam da je u srpskom zakoniku starosna granica za apsolutnu zabranu dobrovoljne obljube 
(ono što se nekada zvalo “zavođenje maloletnica”) 14 godina. Isto tako mi je jasno da je svet pun napaljenih adolescenata kojima je (donekle opravdano, shodno njihovom uzrastu) devojčica koja ima toliko godina seksualno privlačna (kao i baba od 60 godina, bitno im je samo da ima sve anatomske predispozicije da se kvalifikuje kao žensko). Pun je i pedofila. I jasno mi je da i jedni i drugi koriste Internet kako bi lečili svoje frustracije (prvi što ne mogu da kresnu, a drugi što ne mogu da kresnu a da posle ne kresnu njih u zatvoru).
Od svega mi samo nije jasno kako najpopularniji portal za vesti u Srbiji podržava to.
