Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Koliko je konzumerizam duboko usađen u suštinu socijalnih normi modernog življenja? Rekao bih da je prilično duboko. I da je neizlečivo. O čemu ja to? Pogledajte.
Nema opravdanja. Reč je, zapravo, o sledećem: smak sveta se već desio, ali nas nisu obavestili o tome putem Ćijukalice, fejZbuka i ostalih resurAsa.
Samo da se prisetim definicije… U kinematografiji, kadrom se smatra filmski zapis koji je nastao u jednom neprekidnom radu kamere. Ne možemo reći da je to baš isto što i zapis od trenutka pokretanja kamere do trenutka zaustavljanja kamere, jer rade i makaze na montažnom stolu. Ali, kako god okrenete, kadar je osnovna jedinica filmskog izraza.
Ponekad je dovoljan samo jedan jedini kadar da vam totalno pomuti poimanje o nekoj priči. Ili barem da vas takne u srce. Pravo pitanje glasi: može li jedan kadar da učini tako nešto bez ostatka filma? Autor sledeće kompilacije 135 neverovatnih kadrova istražuje to pitanje i pruža vam mogućnost da sami dođete do odgovora.
Nastavite sa čitanjem… “135 kadrova koji će vas podsetiti na značenje filma”
Danas je 166 godina od rođenja jednog od najpoznatijih juvelira u istoriji i Google je tim povodom objavio prikladan doodle.
Peter Carl Fabergé (1846-1920) bio je poreklom Hugenot, pripadnik francuske protestantske crkve. Kada je nastupio novi talas progona na protestante posle francuske buržosaske revolucije, njegovi preci su pobegli na istok. Tako je Peter Faberže rođen u Sankt Peterburgu, gde je otpočeo školovanje. Zanat juvelira je učio u Drezdenu , ali vrhunac u svojoj karijeri je ostvario u rodnom gradu, najpre učestvujući u kapitalnoj rekonstrkciji Ermitaža, a potom postajući i zvanični juvelir carske porodice Romanov.
U subotu se ponovo održava Noć muzeja. Nemojte propustiti bar tog jednog dana.
Projekat “Noć muzeja” je jedan od najboljih motivacionih projekata u kulturi koje sam ikada video ili za njih čuo. Prosto, ideja je da se od neke izložbe napravi cirkus u večernjim satima i da se poseta muzeju izvede kao nekakav osobiti, vanserijski večernji izlazak. Ideja je prosta i besprekorna, kao i sve druge genijalne stvari. Koliko ono beše, ima jedno pet-šest godina da je krenulo van Beograda svuda po Srbiji, pa je stiglo i u Kikindu. A u Kikindi sve neki hedonisti i planetarno svesni likovi, ne daju se prevariti, nego naprave neko kapitalno ludilo svaki put…
Kažu da je to bila slučajnost. Takođe vele: da se ta slučajnost nije desila, verovatno bi ta grobnica još bila neotkrivena.
Danas je 138 godina od rođenja čuvenog istraživača koji je pronašao Tutankamonovu grobnicu: Howard Carter, engleski arheolog i egiptolog, rođen je 9. maja 1874. godine. A tim povodom, Google je spravio prikladan doodle.
Danas je sto godina od rođenja fotografa čije ime većina nas nije znala, a zaslužio je to svojim radom. Google je okačio prikladni doodle, a mi bismo mogli usput nešto i da naučimo.
Robert Doisneau (1912-1994) je ime čuju originalnu transkripciju ne mogu da razumem, ali to nije odobito bitno. Svoj kreativni zenit kao fotograf je dostigao u vreme posle Drugog svetskog rata, u doba kada je svet bio gladan humanističkog pogleda na svet. I tu se Duano dobro uklopio svojim fotografijama pariskih ulica koje su ostale njegov najdraži prostor u kome je fotografisao ljude.
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
…I bio bi džangrizavi matori pesnik čupavih obrva koji agituje da se u kafanama u Mokrinu opet pije vina° na sat.
Miroslav Antić je rođen u Mokrinu 14. marta 1932. godine. U rodnom mestu se zauvek zarazio mirisima Banata. To su: miris vlažne slame kad se unese u kuću na Badnje veče, miris ulice kad procveta bagrem, miris vina čuvanog za Vaskrs, miris Đurđevdana u Garavom sokaku. To su: miris lipe u porti pravoslavne crkve, miris otkosa žita, miris jabuke petrovače, miris prašine posle kratke avgustovske kiše. To su: miris gibanice od ludaje, miris slatkog od dunja, miris toplog komada hleba sa malo masti i aleve paprike, miris prvog snega.
Onaj ko upozna sve te mirise, skupo plaća celog života: postaje ili pesnik ili pijanica. Mika je postao oboje, a bio je još mnogo šta. Kažu da je bio šampion u svemu, čega god se latio. Za pesništvo već znamo. A hteli smo da znamo i više od toga, pa je valjda zato Mika jednom prilikom napisao:
O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Pamtim kad sam ga video uživo prvi put: čitao je svoje pesme u mojoj osnovnoj školi nama, pubertetlijama, i govorio kako bi tako voleo da nam ukrade samo malo toga što mi tako puno imamo, a on više nema. Nisam razumeo na šta je mislio. A danas razumem.
Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.