Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Putovanje Roberta Planta kroz muzički univerzum je dugotrajno, veoma interesantno i prepuno neočekivanih obrta.
Led Zeppelin su odavno postali muzička institucija o kojoj se nema šta raspravljati. O raznim aspektima njihove karijere smo mnogo puta ovde pisali, a voleli ih ili ne, moramo da priznamo da su obeležili jednu muziku epohu koja se neće ponoviti. Možemo u nedogled da spekulišemo šta bi bilo sa njima da John Bonham nije popio flašu votke i ugušio se u sopstvenoj povraćki i kako bi danas zvučali, ali to je sasvim besmisleno.
Njihova odluka da prekinu sa radom bila je teška, ali jedina ispravna.
U vreme pojavljivanja debitanstskog albuma grupe Led Zeppelin, svi su bili pomalo iznenađeni njihovim jasno definisanim i prepoznatljivim zvukom koji je bio moćan i veličanstven. Njihove pesme su bile prilično jednostavne, izgrađene na pamtljivim rifovima i čvrstom ritmu. No, čini mi se da je ključna stvar koja ih je razlikovala od svih ostalih velikih bila oličena u suptilnosti koja se ogledala u detaljima. Svakome je bilo jasno da to nije bila samo gitaristička buka koja je tutnjala.
Iskustvo Jimmyja Pagea kao studijskog muzičara tokom šezdesetih pokazalo se neprocenjivim.
Sike je moj rođak koji je pre pola života, zahvaljujući jednom vanrednom talentu kojim je raspolagao i dobro ga koristio, otišao u svet trbuhom za kruhom. Danas živi taman dovoljno daleko da bi se to moglo nazvati drugom planetom, a opet dovoljno blizu da kad mu padne klapna, samo sedne u kola i sjuri se u rodni kraj; to je formula na kojoj mu malčice čak i zavidim. Iz nekih samo njemu znanih razloga, Sike veruje u moj muzički ukus i ponekad me pita za mišljenje o nekome ili nečemu. Znajući da se on tim pitanjima ne razbacuje, a da moj stav ima uticaj na njegovo mišljenje, potrudim se da ne zloupotrebim to poverenje i pružim mu iskren i temeljit odgovor.
Jutros me na fejZbuku dočekala poruka od Siketa: “Ajde molim te, reci mi tvoje mišljenje o grupi Greta Van Fleet, ali onako kao što ti znaš, klinci su.”
Teško žabu u vodu naterati.
Auh, brate.
Then as it was, then again it will be
And though the course may change sometimes
Rivers always reach the sea
I najveći frajeri među rokerima ponekad pomalo pate.
Oh, the fun to have to live the dreams we always had
Oh, the songs to sing when we at last return again
Kada je Ahil pozvan da se pridruži pohodu u Trojanski rat, neko vreme je bio u dilemi, jer majka Tetida mu je postavila ultimativni izbor: da bira između dugog života i večite slave. Oboje ne može. Arogantan kakav je bio, Ahil je mislio da majka lupeta gluposti, te da mu sleduje sve što poželi. Iako su drugi odlučivali o svemu, sve se nekako na kraju steklo u jednu tačku, najbizarnije moguće: Ahil je bio ranjiv samo u petu, a upravo ga je giljavi Paris u petu i pogodio, isti onaj koji je svojoj zemlji naneo nesagledivu štetu krađom tuđe žene i izazivanjem rata.
Parafrazu dileme koja prerasta u epopeju nalazimo na mestu čija istorijska perspektiva u rock’n’rollu nije ništa manja od one koju opisuje Ilijada – u jednoj od najmonumentalnijih pesama velike grupe Led Zeppelin.
Ko je u tom času mogao i da nasluti da muzički ekvivalent najvećeg junaka antike ima svoju Ahilovu petu…
