Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne znam da li ste čuli: umrla je Vasilija Radojčić, istaknuta umetnica, sjajna pevačica izvornih i komponovanih narodnih pesama. Nisam pohodio vesti ni na TV ni online tokom dana i tek mi je komentar druga na fejZbuku doneo tu vest.
Da ne ponavljam informacije koje portali ada prenose metodom copy+paste; nađite vest sami negde, pa je pročitajte. Koliko (ne) vidim, samo je RTS izvestio. Tanjug – ništa!
Citat dana dolazi od nepoznatog autora. Zapravo, autor je možda i poznat nekome, ali ja nisam uspeo da ga lociram. Citat toliko kruži društvenim mrežama da sad živi neki svoj sopstveni život, pa autor zapravo više nije ni bitan.
Prihvati svaku stresnu situaciju kao pas. Ako to ne možeš pojesti ili se time igrati, popišaj se na to i kreni dalje.
Neko će se već naći da kaže da je takva postavka u realnom životu nemoguća. Ja sam, pak, uveren da i te kako jeste moguće postaviti se tako. Istina, postoji taj jebeni problem savesti koji predstavlja smetnju i pri jednostavnijim socijalnim konstrukcijama. Iz tog razloga, ova životna filozofija nije primerena svakome.
Šteta.
(Tnx Tibi via FB)
Valjalo bi da upamtite ovaj znak.
Od sada, ovo je univerzalni znak za ljudska prava. Tako su odlučili glasači u finalnoj etabi etapi izbora za znak koji će predstavljati pojam ljudskih prava. A autor znaka je iz naših krajeva: reč je o Predragu Stakiću, dizajneru iz Beograda. On je pobedio u konkurenciji od 15.000 priloženih simbola koji su poslati na konkurs nakon što je otvoren 3. maja.
Alal vera autoru! A nama, opet i po ko zna koji put, predstavljen dokaz da genijalne ideje skoro uvek nose u sebi ideal jednostavnog.
(Via)
Jedno je govoriti, a drugo je reći. Jedno je gledati, a sasvim drugo videti. Jedno je slušati – ali, šta zapravo čujemo i kako to poimanje utiče na ličnu svest o svetu oko nas?
Julian Treasure je specijalista za zvuk. On je jedan od onih čudnih i svetu potrebnih stručnjaka koji strpljivo saopštavaju očigledne stvari zato što mi sami nismo u stanju da ih razumemo pravilno. Obraćajući se putem jednog vrlo sažetog, ali celovitog i inspirativnog predavanja u okviru konferencije TED, mr Treasure nam predlaže pet jednostavnih vežbi koje će nam pomoći da bolje slušamo i poimamo svet oko sebe.
Ovo predavanje ima titl i transkript na srpskom, pa nećete imati problema ukoliko vam engleski jezik predstavlja teškoću.
Moram da podvučem jedan detalj, jer mi se posebno usekao u pamet:
…Na početku sam rekao da gubimo sposobnost slušanja. Zašto sam to rekao? Pa, postoji mnogo razloga. Prvo, izumeli smo načine snimanja: prvo pisanje, zatim zvučno snimanje, a sad postoji i video snimanje. Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala.
Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala. Površnost kao princip, nesposobnost slušanja drugih kao socijalna kategorija. Dodaj toj klin-čorbi zrno asocijalnosti i prstohvat egocentrizma: eto recepta za raspad kulture.
Bilo bi korisno kada bismo ponovo naučili da slušamo: to je esencija poruke sa ovog predavanja. Oni koji su to već naučili odavno razumeju suštinu pasijansa.
(Via TED.com; tnx Igor via FB)
Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.
Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.
Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.
EDIT: a onda se klip vratio.
A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.
A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:
Eto.
Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:
Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)
Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.
Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.
Hvala na pažnji.
Već duže vreme, Vladimir Putin koristi svaku moguću priliku da se predstavi svetu kao planetarni, svemogući alfa primerak ljudskog roda. Ovaj egzibicionizam je nešto čemu niko ne može da parira… Prosto i jednostavno: niko. A zašto? Zato što je prilično dobro utemeljen.
Ako ste živeli iza nekog kamena u dnu neke špilje, možda niste primetili kako funkcioniše ekipa za odnose sa javnošću Vladimira Putina (da ne kažem: public relations). Ne prođe pola meseca, a da ne vidimo nekakvu reportažu tipa “Putin vozi Ladu po Sibiru”, “Putin se vozika sa bajkerima oko Kremlja”, “Putin prebrojava bele medvede”, “Putin pije čaj sa aktivistkinjama kluba za izradu narodnih rukotvorina iz Novosibirska”, “Putin šiša travu na aerodromu, a zatim seda u MIG-29 i provoza se do Barencovog mora i nazad”… O sviranju klavira i pevanju pesme Fatsa Domina da i ne govorimo… 
Nema tome kraja. Čak je Volođa angažovao Janu Lapikovu, bivšu Mis Moskve, da ga stalno prati i fotografiše… I nije da nije, ima tu rezultata. Pogledajte link koji se nalazi ispod ove slike (i ovde), vodi vas na kolekciju od preko 30 fotki Najvećeg Alfa Mužjaka Današnjice. 
Ovaj blagoglagoljivi Škot zna šta priča: u veoma slikovitom poređenju faktora napretka civilizacije sa “killer” aplikacijama za pametne telefone, izveo je dokaz o kraju predominacije zapadne civilizacije. Štaviše, on tvrdi da ćemo biti svedoci te promene.
Niall Ferguson, profesor istorije na Harvardu i gostujući predavač na univerzitetu u Oksfordu, istražuje istorijske veze između pojava i utvrđuje ne samo šta se sve desilo, nego i zašto. U toj potrazi, napravio je analitički presek koji otkriva šest ključnih elemenata napretka civilizacije. Moguće posledice današnjih tokova su možda jasnije nego što bi se u prvi mah učinilo, a dokazi su nam ispred nosa i lako ih je prepoznati. Sa divergencijom je odzvonilo, poručuje nam ovaj predavač sa TED konferencije.
Zapanjen sam. Jedino ostajem malčice u dilemi oko one teze o nauci. Jedna je stvar podsetiti na rušenje opservatorije Taqi al-Din, što je istorijski fakat. Ali, sasvim je druga stvar zaboraviti na razvoj moderne matematike, koja definitivno ima svoje korene u arapskoj filozofiji. Za to vreme, šta ono bi sa katoličkim fundamentalizmom, to jest sa “dostignućima” Inkvizicije protiv nauke? Hajde da se setimo spaljivanja Đordana Bruna i Galilejevog odricanja, počinjenog u strahu da ne prođe kao njegov prethodnik. Dragi moji, pa to se desilo pre samo 400 godina…
Kako god, prihvatam svih šest teza, jer čine koherentnu celinu – jedno bez drugog ne ide.
– * –
Žao mi je što nema nikakvih titlova, pa će to napraviti problem onima koji nisu baš navikli na engleski jezik. No, ovo je jedan od najnovijih priloga na sajtu konferencije TED, pa nije zgoreg da postavite neki obeleživač i probate kasnije, kad broj titlova naraste; već je aktivna mala, ali veoma kvalitetna ekipa prevodilaca za srpski jezik.
Kada bih imao vremena, rado bih dobrovoljno učestvovao u prevođenju titlova sa TED konferencije na srpski. No, ne smem da se hvatam novih obaveza…
(Via)
Dokle će Srbija ostati jedna od dvadesetak država na svetu koja nema PayPal? I ko je kriv za to?
Ovi što vode državu objašnjavaju svima koji hoće da ih slušaju kako je Srbija rešena da uđe u EU. Šta oni pritom misle, nekad sam mislio da znam. Ali sad znam da ne znam. Njihove beznačajne floskule su prestale da me interesuju prilično davno; ne slušam više prazne priče koje valjaju okolo. Računam, saznaću na vreme bude li nekog konkretnog koraka. Ne računam one poslove organizovane u poslednji čas uoči sledećih izbora i koji su načinjeni sa očiglednom namerom da se kaže “evo, MI smo ovo izgradili” i “evo, MI smo ovo rešili” (čijim parama? podsetite me), a u međuvremenu…
U međuvremenu, verovaću u uspeh svakog pojedinačnog projekta tek kad vidim da postoji rezultat najavljenog delovanja. Ovo je jedini način da prihvatim bilo koju najavu (osim najave po zna koje po redu reprize neke petparačke serije u sto epizoda na javnom servisu – to im odmah verujem da će ispuniti). Ovog časa, jedino što još čekam da se pojavi je legendarni “švedski detektor” za otkrivanje onih koji ne plaćaju TV pretplatu. Adaptirani model će da lovi sve one koji hoće da koriste PayPal. Kako stvari stoje, Narodna banka Srbije je paušalno odlučila da smo svi mi lopuže, osim ako neko ne dokaže drugačije.