Gadno se ovaj napenalio na Milenka…
“Ali ni ja nisam kišnicom krštavan!…” 
“Nemoj da misliš da sam ja toliko elastičan da me ti hipnotišeš, Milenko!” 
Car, kralj i bog! 
Tag: ljudi
Tragedija u “Trofeju”
Nesavesno držanje divlje životinje je dovelo do tragedije. Da li je reč o grešci, tretmanu ili nečem trećem? Jedan ljudski život je izgubljen i sad je kasno za analize.
Na svim portalima vesti ćete pronaći informaciju o tragediji koja se danas iza podneva desila u bašti restorana “Trofej” nedaleko od Stajićeva, na skretanju ka Carskoj bari i Belom Blatu. Mrki medved Miša, koji je bio poznat kao atrakcija tog mesta, nasrnuo je na ženu koja ga je hranila. Pritom joj je naneo smrtonosne povrede, a posle je policija pucala u njega i ubila ga.
Istraga će verovatno utvrditi da li je bilo nekih posebnih razloga da medved navali na osobu koja ga redovno hrani. Ostaje i dilema kako je taj medved čuvan. Takođe, da li je upucavanje medveda bio nužan korak, možda nećemo saznati nikad, jer istražni sudija to neće objaviti da panduri ne bi stradali od strane onih ludaka iz “Orke”°.
Više od svega, pak, voleo bih da znam da li je taj medved bio držan u adekvatnim uslovima; meni se ne čini tako, ali ja ipak nisam kvalifikovan da sudim o tome. Nadam se da će se naći neko da pruži tu procenu. Elem, upravo sam prokomentarisao na vest koju je drugar okačio na fejZbuk…
Enjoy every sandwich!
Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.
Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.
Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.
Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.
Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…
Čašice subotarke
Antologijski komadić 
“Ja sam više ljubimac turšije!…” Legenda!… 
Pastoralna bajka
Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…
Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.
Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.
Pijačni kantar
Pazi ‘vamo: sledi uputstvo za upotrebu kantara.
I nemo’ da neko ne bi znao koja je laka, a koja teška strana, mislim u kg. 
Kako radi vodenica
Ovo nema potrebe komentarisati, zar ne?… Da ne ispadnem ja tu nekakvo čeketalo.
Eto. Fundamentalija. Da se napuni mučanj.
“A ranije, kad smo bili nekulturni, … Nemoj mene da gledaš!”
Kako sam se skinuo s kafe
Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.
Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.
Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.
Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.
A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.