Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mora nešto hitno da se preduzme, inače smo obrali bostan, a možda nam i Angela Merkel pošalje novi set zahteva koji će postati preduslov za otvaranje šanse za mogućnost da nastupi šansa da se takoreći zamalo pokrene teorija da bi se pokrenuli nekakvi pregovori o kojima smo zaboravili sve još od vremena kada je ova rečenica započeta.
Zbog toga, Suština pasijansa upućuje javnosti sledeći apel:
Citat dana, ovog puta aftamacki dok ja već pijuckam nešto hladno i alkoholisano na terasi fazanerije pokraj Uba, dolazi od mog Komšije °. Kad sam pročitao jednu repliku u grupi Oldwave, napisao sam mu ovo: Neću te ni pitati za dozvolu. Ovo će da ode na Suštinu pasijansa kao citat dana. A ti mi posle fakturiši kraljeve AKA royalties. I tako mi to već godinama.
Da ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.
Elem:
…Uostalom, iz prazne glave teško izlazi puna rečenica.
Dragan Nedeljković,
jezičara (po vokaciji)
Red je da pomenem i to da je ova tužna i notorna činjenica bila izrečena kao reakcija na moje pisanje o onom mamlazu koji je odredio da mostovi razdvajaju.
Gospodo političari, način na koji silujete srpski jezik mi se gadi.
Ovo sam čuo nekoliko puta u prethodnih nekoliko dana, i to usput. Šta bi bilo da sam još i gledao neke vesti, pitam se. Uglavnom:
(bla bla bla) …preko mosta koji razdvaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice….
Gospodo političari, pričate gluposti. Reke razdvajaju, a mostovi spajaju. To je toliko jednostavno razumeti da je dodatno objašnjenje izlišno.
Kada budete naučili razliku između razdvajanja i spajanja, možda čak i postanete sposobni da rešite probleme za koje ste zaduženi.
Kreteni.
Osladilo mi se da lovim vinsku poeziju. Čak mi žao što sad nemam dovoljno vremena da preturam po biblioteci. Ali, mogu po sećanju.
Večeras ćemo se setiti Vladislava Petkovića Disa, njegovog burnog i kratkog života, kao i njegove možda najbolje vinske pesme.
Ko bude pametan i dobar, čeka ga i nagrada na kraju priloga.
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Citat dana, sročen u vidu pitalice, dolazi posredno preko druga na fejsbuku, a autor je… ko zna ko. Što reče Peđa, narodni pripovedač… 
Zašto narodnjaci prodaju najviše CD-ova? Ovi što ih slušaju ne umeju da iskopiraju.
Narodni pripovedač
(via Peđa Supurović at FB)
Možda bih se i nasmejao, ali ne mogu da se smejem istini ma kako tužna ona bila.
Slobodni penjači, ekstremni penjači, ili kako li se već zovu ti ludaci koji su željni adrenalina i zbog toga stavljaju glavu u torbu, kažu da je Alex Honnold najbolji među njima – on može da se popne i tamo gde drugi ne mogu.
Ovo je teško i da se gleda. Ipak, pogledajte.
(Via)
Ode Delča. Nismo ni znali šta bi sa njim. Bio je bolestan i nije izdržao.
Sva je istina da nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike. Ali je istina i to da sam poštovao njegov rad i taj blesavi, autentični pristup svemu. Delča je živeo rock’n’roll u svemu što je radio i to ga je učinilo vrednim uvažavanja.
Pamtim kao da je juče bilo: dolazim početkom avgusta 1983. sa jednomesečnog puta u polarni krug, a cela nacija peva “Siđi do reke”…
Laka ti zemlja, frajeru. Nadam se da ćeš ostati upamćen. Zaslužio si to.
Beograd će i dalje da spava, dragi moj Delčo. Cela nacija je zaspala.
Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.
Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.
Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.
Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.
Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.
Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.
I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…
Laka ti zemlja, sirotice.
P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.