Sa muzikom Waylona Jeninngsa sam se upoznao relativno kasno. Tek krajem sedamdesetih uspeo sam da preslušam nekoliko njegovih albuma, koji su imali jednu zajedničku osobinu: svi odredom su bili izuzetno dobri. Normalno, u vreme punka i novog talasa nisam se pretrgao slušajući country, tako da je Waylon ostao nekako u zapećku.
A to mi je bila greška.