Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako uteći od trenutne globalne pošasti? Recept za to je jednostavan – ukrcati se na svemirski brod sa veselim društvom.
Iako su za sobom imali četiri komercijalno uspešna albuma u drugoj polovini šezdesetih, Jefferson Airplane su u novu deceniju ušli sa gomilom problema. Varnice između članova grupe su počele da sevaju već početkom 1970. godine i niko nije mogao da predvidi kako će sve da se rasplete na kraju.
Kao i u svakom dobrom krimiću.
Mogao je da bude jedan od najvećih, to se i očekivalo. Nažalost, postao je jedna od najtužnijih priča u rock & rollu.
Na samom kraju šezdesetih Fleetwood Mac su bili jedna od najvećih muzičkih senzacija. I to sa jakim razlogom. Iza sebe su imali tri snimljena albuma (dva vrhunska i jedan osrednji), koncerti su im bili rasprodati, probili su se i na američko tržište, a vanserijski gitarista Peter Green, ključna kreativna snaga, izbacivao je neobične pesme punom parom. U tom trenutku niko nije mogao da pretpostavi šta će se desiti u bliskoj budućnosti.
Za par meseci cela priča o prvoj postavi Fleetwood Maca će se okrenuti naglavačke.
Teško je o njemu misliti na uobičajen način. Svako od nas ima poneku zamisao kako bi njegova potonja muzika zvučala da nije pregoreo tako rano.
Mick Rock, legendarni engleski rock fotograf, bio je jedan od retkih ljudi koje je Syd Barrett puštao u svoj mikrokosmos. Jednom prilikom je ispričao kako je otišao do Syda, koji je tad još uvek živeo u nekom stančiću negde u Londonu, i zatekao ga zarobljenog u uglu ispražnjene sobe, okruženog sveže obojenim patosom, sa četkom i kanticom farbe pored sebe. Jedini suv deo beše u tom uglu u kojem se Barrett šćućurio i ćutao; ko zna otkad se nalazio tamo. Ta bizarna scena, potpuno nalik teatru apsurda, bila je veoma ilustrativna za ono što se tom sirotom čoveku dešavalo otkako je nekoliko godina ranije, figurativno i doslovno, pregoreo u želji da dostigne nedostižno.
Ta priča je tim tužnija što je reč o jednom od najinteligentnijih i definitivno najtalentovanijih umetnika koje je psihodelični talas izbacio na muzičku scenu Engleske.
Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.
Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.
Veoma, veoma različit.
Konzumiranje halucinogenih supstanci je bilo jako popularno u Americi u drugoj polovini šezdesetih. Danas je malo poznato to da se LSD u to vreme mogao kupiti u apotekama “na recept”, a država se osvestila tek par godina kasnije kada je hipi pokret uzeo maha, muzika stvarana pod uticajem halucinogena postala popularna, a broj korisnika LSD-ja se popeo od očekivanih nekoliko desetina hiljada na nekoliko miliona.
Ubrzo je dospeo na crnu listu.
Šta sve može da se desi čestitom čoveku posle nezgode u laboratoriji…
Nastavljam mali eksperiment sa video sadržajima na portalu Vimeo. Ovog jutra gledamo animirani film na koji sam naišao sasvim slučajno nakon što sam u polje za pretragu uneo reč bicycle.
A šta sve ovo znači?
