За потребе ове приче Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је седео у кафићу, гледајући како лијепе жене пролазе кроз град, и тек повремено је спуштао поглед над ижврљане папире пред собом. Мрља од кафе је заувек, пепео може да се одува, али надахнуће… наилази! Ево га!
– О, госн Салашевићу, откуд вас! Ајде, седите мало, да вас приупитам нешто.
Салашевић се таман надао да ће проћи непримећен и већ три корака раније је вежбао ноншалантни поглед ка најближој бесконачности, али Зен је то, не промашује га никад.
– Е, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, нисам очекивао да постојите и ван мојих службених просторија. Некако вас увек тамо виђам.
Све се некако надао да ће проћи само са добардан-довиђења, међутим Зен је већ викао још једну кафу и измицао столицу.
– Е прво да вас похвалим, јасно се чуло које делове презимена сте ми изговорили малим а које великим словом. Свака част, за неког другог би се рекло да је вежбао пред огледалом, али вама то иде тако природно. Глатко. Него… ви се, ако се не варам, разумете у тај сопствер.