Posle mnogo godina, pronašli smo internet radio čiji link vredi zapamtiti pored onog koji odavno volimo. Predlažem da mu date priliku.
Džoni voli da čeprka stvari da bi više saznao. On je jedan od onih kojima đavo ne da mira, na onaj pozitivni način koji obeležava kreativne ljude. Imao je 11 kad je uz očevu pomoć sklopio računar “Galaksija”, a taj dečački entuzijazam ga ne napušta ni danas, kad ga nešto zainteresuje. Volim da imam takve ljude blizu sebe, tim pre što su veoma retki. Stotinu puta sam od njega saznao nešto korisno samo zahvaljujući tome što je on znao da je to predmet mog interesovanja, pa mi prosleđivao koristan link, komentar ili ideju.
Njegovo najnovije otkriće je počelo kaskadno da se širi. Dešava se ono što se pre dvanaestak godina desilo kad sam ja otkrio nešto slično: širi se krug zainteresovanih…
Elem, reč je o prvom strimu muzike posle voljenog Radio Paradise čiji link sam odlučio da zapamtim kao bookmark…
Onomad me put naneo pored nekadašnje Robne kuće. Normalno, odmah me uhvatila nostalgija za prošlim vremenima kada je ona bila današnji šoping mol u kome se moglo naći za svakog po nešto, a čarobni svet za jednog osnovca se nalazio na spratu – na povelikom štandu su se mogle kupiti gramofonske ploče. Naravno, singlice, jer je bio kraj šezdesetih, a o albumima smo mogli samo da sanjamo. Danas je taj prostor sređen po poslednjoj modi, sav je u mermeru i staklu i više nema dušu. Miris olajisanog poda je odavno izvetrio…
U zlatno doba grupe Creedence Clearwater Revival, John Fogerty je, kao niko drugi pre i posle njega, izbacivao hitove svakih par meseci. I te singlice sa njima su, nekim čudom, redovno izlazile kod nas. A onda je moj primerak, zahvaljujući dobrim ženama iz Robne kuće, završavao ispod tezge dok ne sakupim dovoljno novca da ga kupim.
I guess you’d call it suicide
But I’m too full to swallow my pride
U vreme kad se grupa The Police pojavila na sceni, već sam uhvatio zalet u pokušaju da razumem rock scenu i odnose na njoj. Dakako, nisam razumeo ni koliko crno ispod nokta, ali bilo mi je jasno da u slučaju te grupe postoji neka posebnost. Čudne note, čudni akordi, minimalistički sastav, a tako mnogo muzike…
Godine su bile potrebne dok nisam dotakao nešto nalik suštini te muzike.
A usput ćemo i da ispitamo granice vaše tolerancije na hipokriziju.
Bez obzira na razne parole koje pokušavaju da održe duh slobode negde u mislima, kad već sloboda ne postoji u stvarnosti, pravila ne postoje zato da bi se kršila. Pravila postoje zato da bi civilizacija mogla da funkcioniše. Iako mnogi poistovećuju pravila sa ograničenjima, ne zaboravimo to da se sloboda jedne osobe pruža tačno do slobode druge osobe i ni makac dalje: to je jedna od retkih razumljivih karakteristika koje opisuju civilizaciju ili barem ono što bi civilizacija dominantno trebalo da bude kao preduslov za nešto više.
Problem nastaje kada se skup pravila oblikuje tako da u njemu vladaju nelogičnosti, bilo da su potekle iz prostog nehata izazvanog ograničenjem uma ili sa namerom (očiglednom ili pak skrivenom) da se životni prostor iskrivi u nečiju korist. Ustrojstvo stvari tada postaje sumnjivo, jer se neka benigna glupost zabranjuje dok se neka realno štetna stvar održava, pa čak i stimuliše po veliku cenu: na šteti je većina. Negiranje činjenica koje dovode do takvih pojava predstavlja veoma čest oblik političkog licemerja.
Jedna od premisa na kojima je rock’n’roll nastao jeste bunt protiv rigidnosti i licemerja društva. A jedan od ljudi koji je svoj vek na sceni proveo sagorevajući u borbi protiv licemerja je Iggy Pop. Pa, da čujemo i, da prostite, vidimo šta on ima da kaže o tome.
Welcome back, my friends, to the show that… finally ends.
U godini koja lagano ističe, saldo odlazaka velikih ljudi rock’n’rolla na Neko Bolje Mesto je postao neizdrživo velik. No, ovde deluje statistika: većina oldvejverskih ikona je svoj kultni status stekla šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i to su ljudi koji su odavno ukoračili u sedamdesete ili su negde blizu. Mnogi heroji rock’n’rolla su dobro izdržali i do sada, s obzirom na način života koji su vodili. Međutim, iako čovek ne može da reaguje kao da mu je svejedno kad ode neko čiju umetnost je voleo, ipak je reč o ljudima sa kojima ne postoji direktna empatijska veza, već neka fiksacija.
Čak i ako je tako, zašto nam onda toliko teško pada što su 2016. godine otišli David Bowie, George Martin, Gaga Nikolić, Keith Emerson, Prince, Muhammad Ali, Leonard Cohen, Leon Russell, Mose Allison, Greg Lake i mnogi čija imena sam očigledno propustio da zabeležim?
U svetu u kom živimo, najpre zbog prezagušenosti informacijama (mada ne samo zato), dolazi do efekta kompresije vremena. Dan vam je kraći nego pre, zar ne? Hteli biste više, a ne možete: osim meteža savremenog života, pride ste i stariji. Svet oko vas ne pruža kvalitet: podatak nije informacija, informacija nije znanje, znanje nije mudrost. Postali smo zbunjeni i nesposobni da apsolviramo suštinu sadržaja, ako uopšte ima još neke suštine u prezasićenom prostoru scenske umetnosti. Neki umetnici su pretekli iz onog doba pre nego što je započelo zasićenje, a neki od njih sve teže uspevaju da plasiraju svoju umetnost. I sada su ti umetnici počeli da odlaze sve bržim tempom.
Naš, ili čiji li je već, dobri despot objavio jest nežnu vijest da će Srbija desetogodišnjicu nezavisnosti proslaviti radno, na izborima. A kada se povede priča o izborima, izgovorena ili ne, uvek se u vazduhu mota jedina dilema – za koga glasati. U ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji oduvek se bavilo konkretnim problemima (koliko je dva plus 3), nikada filozofskim konceptima kakvi su u modi u Finskoj (koliko imamo jabuka ako ti imaš tri a ja dve). Zato ćemo danas da izigravamo Fince i da pokušamo da svedemo izborne mogućnosti na njihovu suštinu. Priča će se, svakako, odnositi samo na republičke izbore, jer nam je ovde upravo cilj da ohrabrimo ljude da razumeju kako visoka politika sneg u kolovozu i đubre u kontejnerima ne čisti.
Slomi se, o, skloni se.
I nosi se u pizdu materinu.
Na poslednjem mestu koje biste očekivali, ali sasvim prikladno da se lako upamti, dobra misao se zakačila za mene. Na početku jednog od onih filmova o Indijani Džonsu, nemojte da me pitate kojeg, upravo profesor Džons kontemplira pred studentima i kaže nešto ovako:
– Arheologija se ne bavi istinom, nego činjenicama. A ako vas zanima istina, katedra za filozofiju je niz hodnik.
Vala, baš.
Upravo se ovih dana dešava nešto neprijatno u javnosti: činjenice su ustupile mesto istini i nastala je frtutma. A da bi sve pride bilo i strašno, predmet pretakanja činjenica u istinu je jedna tužna i tragična priča u čijem centru je osoba koje više nema.
Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
