Jednih smo se otarasili, ali dođoše drugi!
– A kad mogu da uradim ono što si ti uradio, pa sad više ne nosiš naočare? – povika prestolonaslednik. Eeeeee, mislim se, i u sebi opsovah šta smo se jednih naočara otarasili, a druge smo zaradili.
Najmlađi član naše porodice “vuče” slabovidost još od treće-četvrte godine. Od dečijeg očnog lekara smo dobili informaciju da je u njegovom uzrastu taj oblik slabovidosti i očekivan, jer oko ne raste istim tempom kao glava i ostatak tela, pa se dioptrija stabilizuje tek oko sedme godine života. Ali da ipak dolazimo na kontrole jednom godišnje.
To “jednom godišnje” kod državnog lekara nikad ne možeš da planiraš, jer je ili na bolovanju, ili na odmoru, ili na drugom bolovanju, a zamene nema. Tako smo na jednom od zakazanih (ali neodržanih) jednogodišnjih termina za pregled saznali da doktorka “nije dočekala penziju”. Kakav eufemizam. Zamenu nisu našli ni dok je bila “među nama”, a kad će naći to niko ne zna.
I tako smo bili osuđeni na privatne očne lekare. Očnih ordinacija po gradu koliko ti duša (ne) ište, ali specijalista za dečiju oftalmologiju je malo. Malo li je dece, šta li? Nađemo jednog u Borči, ali već sledeće godine – penzija. Dobro je, ne širimo virus.