U gradu

Naknadnom pameću je uvek lako rekonstruisati događaje. Valjalo je biti tamo i tada, kad se rađao ceo novi žanr naizgled jednostavne muzike.

Pojava punka nije ostavila nikakav utisak na mene, a medijska kampanja koju je predvodio New Musical Express mi je išla na živce. Dobar deo novine nisam mogao da čitam jer su pisali o grupama po londonskim mesnim zajednicama koje ni tamo nisu ništa značile. Sex Pistols su svojim histeričnim ispadima bili nezaobilazna stavka u svakom broju, a retki punkeri koje sam imao prilike da čujem su me ostavljali ravnodušnim jer sem stava nisu nudili nikakvu interesantnu muziku. Jedva da su i vladali svojim instrumentima i to nije moglo da se sakrije.

Sa svojih dvadesetak godina smatrao sam se iskusnim slušaocem koji ne naseda na provokacije.

Nastavite sa čitanjem… “U gradu”

Poslednjih deset godina

Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.

Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.

Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.

Ala bih se ogrešio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednjih deset godina”