Досад смо се бавили инструменталцима из ранијих шездесетих, које за мене трају некад до ’64, некад до ’67, зависи о чему причамо. Ал’ су после дошли неки други и почели да раде то исто, само другачије. У овом делу избора неће бити само убитачни хитови, него и нешто лудака. Или, како би рекао Грба кад је чуо на који сам бенд натрапао, монструма.
Бенд је један од оних са скроз негугљивим именима: Man. Сад да ли то превести као човек или као мушкарац, порота још увек већа. Умеју они и да певају, и то врло добро и са занимљивим штимунгом, но прва њихова ствар која ми је доспела на плејлисту за редовније слушање је ова:
То сам вртео данима, кад год ми падне на ум, и за ових ваљда већ дванаест година ниједном није била у опасности да излети са листе. Ваљда се, као и обично, палим на ту сложену музику, која не леже ни на треће слушање, али зато има материјала и за двадесето и кусур, увек има још нешто да се чује.