Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dragi naši,
Za nama je teška sezona 2015-2016. Nemamo iluzija da će sledeća sezona biti lakša, pa zato imamo nameru da se malo presaberemo. Suština pasijansa odlazi na zasluženi raspust koji će trajati, otprilike, do polovine avgusta.
Da nas ne razumete pogrešno, ali jedva smo dočekali. Valja napuniti baterije.
“Šefe, zašto si se ućutao? Reci i ti nešto!”, rekoše mi.
Odgovor je izrečen i neki su ga čuli, ali sam ga se i ja uplašio, pa sam odlučio da ga ne prenosim ovde. Najzad, valja da pazim u slučaju da vaša deca ponekad pogledaju u pravcu ekrana…
Dragi naši,
Evo, došao je i taj dan, konačno, da se rastanemo od zdrave pam…. (uh, pobrkao sam papire, jebote…. aha!) …je i taj dan… kad s…mo najzad učinili taj ključni korak u praz… taj korak u bolje sutra, koje i vama želimo a kako ste vi jeste li svi zdravo je li strina najzad zdek…. (uh, opet! pa rekao sam ti da staviš u fasciklu!)… …lje sutra, koje nam daje nove mnogu…. mogućnosti da vam budemo bliže i vi nama budete bliže, je li tako, da. K-hm…. Eeee…
Ovako nećemo stići daleko. Hajde da pokušamo ispočetka.
– * –
Dakle, dragi naši, eno nas i na fejZbuku. Ali ne više gerilski, kao do sada, već zvanično, čak smo i aplikaciju angažovali.
Nastavite sa čitanjem… “Ajde da se fejZbučimo, da nam oči sjaje…”
Audaces fortuna iuvat, kaže latinska krilatica: hrabre sreća prati.
Evo jednog odličnog primera.
Setićete se, nadam se, priče o Snežani Radojičić, cikloputnice na putu oko sveta koji traje već četiri godine. O njoj smo pisali već dvaput na Suštini pasijansa (ovde i ovde), a nisam baš siguran zašto to nije češće. Jer Snežanini putopisi imaju snagu avanturističkog filma, pri čemu to nije nikakav film, već realan život nekog ko je odlučio da mu planeta Zemlja bude jedino precizno odredište.
Te avanture možete pratiti na Snežaninom blogu, gde piše povremeno, kao i na fejZbuku, gde iz dana u dan saznajemo detalje avanture koja traje.
U času kada pišem ove redove, Snežana boravi u Džakarti, u Indoneziji. Ona tom ostrvskom zemljom putuje već sedam meseci (sa malim izletom u Istočni Timor – em dodatna avantura, em dobar manevar zbog birokratije viznog režima), a ovih dana je upravo dobila vizu za Maleziju, u čijem kontinentalnom delu je već bila. Ovog puta, uskoro kreće na ostrvo Borneo, gde će zakačiti i Bruneje!
No, moram da vam kratko prepričam kako hrabre sreća prati, a ravnoteža se uspostavlja preko svake nade, na primeru onog što je Snežana doživela tokom nekoliko poslednjih dana.
Promaklo nam je, ali nećete nam zameriti: juče je bilo tačno trideset godina kako je održan Live Aid, bespogovorno najvažniji muzički događaj u istoriji modernog sveta. Sve je do danas rečeno o tom veličanstvenom događaju, a mi, koji smo savremenici tog dana, dobro znamo da to tada nije delovalo nimalo naivno. Muzika je pomerala svet, a harizma zvezda koje su uzele učešća na koncertima u Londonu i Filadelfiji bila je besprekorni znak da se dešava nešto važno. I jeste bilo važno.
Tek danas osećamo gorki ukus naivnosti koji je ostao nakon što smo najzad shvatili koji to zupčanici i za čiji račun zaista održavaju ekonomiju sveta.
Ama, jebem ti sreću, ne mogu ni sada da pređem preko toga: ne samo da sam tad gulio svoje tužne vojničke dane, nego mi uvališe da budem dežurni baš tog dana, pa su mi upropastili veći deo gledanja koncerta. Ali se dobro sećam kako su mi zamalo suze grunule kad sam začuo ovaj početak Live Aida. Bio je to početak koji nije mogao da bude bolji.
Na stranu i reputacija velike grupe, kakva je Status Quo zbilja nekada bila. Na stranu i himnična prangijaška pesma koju ne možeš da ne voliš. Čoveče, trebalo je imati ovolika muda pa izaći na pozornicu, i to ne pred 70.000 ljudi na stadionu Wembley tog vrelog dana, već pred dve milijarde ljudi ispred TV ekrana širom sveta.
Takav full contact dodir između muzike i televizije, braćo draga, neće se ponoviti nikad.
Nastavite sa čitanjem… “Šta ostade od plemenite ideje posle trideset godina”
Negde drugde, svet radi brzo i razmišlja brzo, ali živi polako. Negde drugde, ljudi rado zadovoljavaju svoju potrebu za kreativnošću. Negde drugde prazan zid predstavlja provokaciju za umetnike, a ne za huligane.
Bio je lep letnji dan, kasno popodne, pastorala. A onda je sve otišlo k vragu jednim sletanjem koje nije režirano u Holivudu, tako da se nije desilo ni u jednom svetskom (poželjno američkom) gradu velikom barem dva miliona stanovnika, već u nekoj pripizdini, u kukuruzištu.
Razvuci-der preko celog ekrana: ovi momci imaju dobru ideju kako se dizajnira slika u animiranom filmu.
Taman smo pomislili da je sav onaj veliki trud ekipe Monty Python’s Flying Circus bio uzaludan, kad se pokazalo da ipak ima onih koji vuku civilizaciju u pravom smeru. A ko bi drugi, nego blesavi Norvežani. Pazi sad.
Ima tu problema, a oni se iskazuju u sledećem:
Nastavite sa čitanjem… “Ispostava ministarstva blesavog hodanja u Norveškoj”
U slučaju da niste čuli, što je moguće ako ste nekoliko poslednjih dana proveli pod nekim kamenom: kultna TV emisija Top Gear je završila sa postojanjem, barem u obliku koji smo do sada poznavali. U to ime, podsećamo se najboljeg priloga iz serijala, koji je Jeremy Clarkson snimio tako što je iz svog džepa platio automobil kojem je namenio tužnu sudbinu.