Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
One velike i prave pesme uvek se vraćaju.
Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.
Malo biografskih podataka nije na odmet.
Mala potraga za autorom pesme koju znam dovela me je do sjajnog otkrića. Kasnim preko četiri decenije u upoznavanju muzike ovih ljudi. No, za dobru muziku nikad nije kasno.
Pevači među bubnjarima su vrlo retka pojava među muzičarima, a oni koji su zaista dobri u tome mogu se izbrojati na prste jedne ruke. No, dvojica od njih su mi odavno prirasli za srce, jer su u pitanju ljudi u kojima su se skrivali različiti talenti i njihova zaostavština je veoma ozbiljna. Neki od vas koji me redovno čitaju će, verovatno, pogoditi na koga mislim, jer sam ih u mnogo navrata pominjao – o Jimu Capaldiju (Traffic) sam već pisao, a prvobitna namera mi je bila da današnji tekst posvetim Levonu Helmu (The Band), čoveku koji je otpevao neke od najvećih pesama matične grupe.
No, obično se završi drugačije od onoga što sam zamislio. 
Što ti je čovek prokletinja. Hteo bi sve da zna, pa onda upadne u stupicu plitkosti, jer dan je uvek prekratak. Kako sam se samo ogrešio o ovog čoveka…
Ova rubrika ne bi trebalo da se bavi ličnošću autora teksta, osim po nekoj pričici ili anegdoti koja pokriva atmosferu i daje novu dimenziju muzici koju slušamo. Ovog puta je drugačije: uz opasnost da se ovo pretvori u posipanje pepelom, moram da se suočim sa činjenicom da ne samo da sam propustio da blagovremeno upoznam opus jednog značajnog muzičara, nego sam ga jednom prilikom i ocrnio bez suvislog razloga.
Ali prvo šakom u čelo.
Nemam kud.
Inspiracija nije stvar koja dolazi u zadato vreme ili se može kupiti. Naiđe, tako, kada je ne očekuješ ili te napusti, kao mene danas. I dok pokušavam da smislim o čemu bih pisao, ova pesma mi ulete sama.
Kao da je znala da je pravi trenutak.
Počinjem da verujem da živim u vrlo raspevanom komšiluku. Iako sam moje muzičke aktivnosti sveo na najmanju moguću meru (retko uključujem onih 2x350W da mi nova upravnica zgrade ne bi lupala na vrata i pisala prijave), moj komšija iznad kao da ne mari za nova pravila ponašanja u zajedničkom domu. Čini mi se da se ponovio pojačalom pa me već nekoliko sati voza od Santane do Smaka, ne preskačući onaj poznati rif Deep Purplea koji znaju svi gitaristi. Ne znam šta će mu reći komšija iznad njega, koji je sklon starogradskoj muzici i odličan pevač. Tek, da konstatujem, preseo mi je ručak.
Da se nekako spasim, nabacujem sluške i tražim folder sa pristiglim albumima.
