Tag: muzika

Paganinijevim tragom

Mnogi rockeri su inspiraciju tražili u klasici. Sa manje ili više uspeha. Ne brinite: nećemo o Yngwieu Malmsteenu.

Pre četrdesetak godina bio sam toliko napaljen na RPI da sam slušao sve do čega sam mogao da dođem. Kada su italijanske grupe u pitanju nikada ne znaš šta će da te sačeka na njihovim albumima, a rane radove grupa PFM, Banco ili Le Orme i danas rado slušam. Niko poput njih nije tako dobro uspevao da pomeša klasiku sa svim drugim muzičkim žanrovima kao što su oni to radili, pri tome ne gubeći ništa od originalnosti i prepoznatljivosti.

O sviračkim sposobnostima nema šta da se diskutuje, mahom su bili u pitanju školovani muzičari.

Nastavite sa čitanjem… “Paganinijevim tragom”

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Jedina stvar za koju je vredno boriti se

Posle par meseci razvlačenja, napokon sam završio sa čitanjem knjige A Life in Pursuit, koja je biografija T-Bone Burnetta. Ovaj neobični čovek i muzičar promenio je mnoge stvari svojim delovanjem, a jedno od zanimljivijih poglavlja posvećeno je njegovom radu na soundtrackovima za filmove (Walk the Line, The Big Lebowski, O Brother, Where Art Thou?, Inside Llewyn Davis), kao i već danas kultnoj seriji True Detective.

Ima li koga da nešto od pomenutog nije gledao? Sarcastic smile

Nastavite sa čitanjem… “Jedina stvar za koju je vredno boriti se”

Skini medalje i napuni sale

Juče je bio rođendan Johanna Von B Štulssona, apatrida koji obožava Homera, Broza i mali fudbal. A sutra je novi dan, onakav kakav dan na Plavom Kamičku obično bude.

Veliki pozdrav svim ljubiteljima demagogije 21. veka. Uz iskrenu želju da najzad i sami saznaju da je njihovo ponašanje opisano još pre 35 godina u najboljem lamentu Yu rocka.

Nastavite sa čitanjem… “Skini medalje i napuni sale”

Polifalšija

Na prvom roditeljskom sastanku smo dobili obavezu da našim taze trećacima nabavimo ksilofone. Da nemam toliko kontakata sa raznim ljudima i građanima lepe Srbije, bilo bi mi neverovatno da ima roditelja koji ne znaju šta je to. Al’, eto, nije mi bilo neverovatno.

No, dobro. Sveske na čijim koricama je grb fudbalskog kluba iz Barselone, ili iz Mančestera već imamo, blokove za crtanje i tempere takođe. Knjige smo nabavili na rate, a princip besplatnog školovanja nas ponovo tera u namenske maloprodajne objekte po školske školski ksilofonverzije ksilofona.

Da neko ne shvati pogrešno, nije nama muka da odemo u te namenske maloprodajne objekte. Nama je muka od te gužve, od silnih polupismenih pitanja i konstatacija, od roditelja koji tek u knjižari (mada to i nije knjižara) pitaju decu da li im za matematiku treba “visoki karo” i slično.

Nastavite sa čitanjem… “Polifalšija”

In memoriam: Keith Emerson (1944-2016)

Opet talas.

Suština pasijansa se sa tugom i velikim poštovanjem oprašta od jednog od najvećih muzičara dvadesetog veka, vizionara elektronske muzike koji je najpre uspostavio granice žanra simfo-roka, a potom ih neprestano pomerao, instrumentaliste koji je ispunio obećanje da ćemo iz njegovih sintisajzera čuti nešto što ranije nismo čuli i, najzad, jednog od prvih koji su pred fariseje izbacili materijalni dokaz da rock muzika nije bezvredna gomila buke.

Keith Emerson

Ostaje muzika koju vreme neće pregaziti.

In memoriam: Ser George Martin (1926-2016)

Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najznačajnijem producentu u istoriji popularne muzike, seru Georgeu Martinu, koji je sinoć tiho i spokojno otplovio na Neko Bolje Mesto, znajući dobro da je upravo on muziku ovog mesta učinio mnogo boljom za sve nas.

Peti Bitls

Nemoguće je premeriti taj uticaj.

Pokušajte da kvantifikujete samo ovo: George Martin je čovek koji je za samo pet godina sproveo grupu The Beatles od “Love Me Do” do “A Day in a Life“. Za samo pet godina.

A slušaće se do kraja civilizacije.

Voleo je i muziku drugih…

Ne pripadam onima koji poznaju opus Dejvida Bouvija; nisam skucao dane čitajući nekrologe posvećene britanskom pevaču. Samo sam se setio…

U vreme kada su moje sestre iz Edinburga, a kasnije iz Londona, češće dolazile u tadašnju Jugoslaviju, ja sam morao da znam imena sedam sekretara SKOJ-a i biografije narodnih heroja koji su, po tadašnjim uzusima, stvorili sve ono što vidim oko sebe… Tito je tada bio veći u smrti nego za života, a ja sam zahvaljujući vokmenima svojih sestara saznao da postoje i drugi i drugačiji heroji.

Nastavite sa čitanjem… “Voleo je i muziku drugih…”