Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svako ko je obratio pažnju na odjavnu špicu filma Povratak džedaja primetio je da tri osobe glume lik Darta Vejdera – David Prowse (telo pod maskom), Sebastian Shaw (faca bez maske) i James Earl Jones (glas i svakako najjači deo ovog trojstva).
Kod spota ove pesme situacija je još luđa. 
Dva Rodžera (Cook & Greenaway) su napisala pesmu, John O’Neill ju je odzviždao, a Billy Moeller (potpisan kao Whistling Jack Smith) veselo skakutao i pokazivao loš play back. 
Ovaj video-zapis vam puštam u čast Branislava Brajana Rašića, fotografa iz Londona, a rodom iz Beograda, nakon što je osvanula vest da će on biti jedan od dvojice zvaničnih fotografa na koncertima grupe The Rolling Stones… Prvi koncert je upravo večeras.
Bravo, majstore! Znam da ćeš biti na visini zadatka. Želim ti barem jednu posebno dobru fotku. Što se tiče “samo” dobrih i odličnih fotki, ne brinem se uopšte: već znam da će ih biti puno.
…iliti: Leb i Sol u timskom izdanju
Makedonska narodna muzika je, pre svega kroz rad grupe Leb i Sol, dospela do slušalaca mnogo ranije nego što se etno histerija raširila ovom našom malom planetom. Nažalost, praktično sva izvođenja ove grupe pratila je spoljašnja bleštavost i unutrašnja ispraznost. Kako se ovaj posao radi bez greške obznanićemo u narednim nastavcima serijala.
Danas predstavljamo pesmu Bolen mi leži Mile Pop Jordanov, makedonski tradicional netipično blage, nenametljive teme, pre svega u klasičnom narodnom izvođenju Nine Spirove:
Naslov je prepisan iz naslova jedne poruke u grupi ‘pasijans’. A nije bez razloga, jel’te, jer je reč o Habaneri…
Sve, sve, ali balon i “klarinet”! 
Hvala, Igore! 
P.S. Ah, da… Mislio sam da je muppet verzija Habanere najbolja… Nije više. 
…Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?
Današnja obrada je prilično netipična. Retko se kada može čuti toliko energije uložene u sistematsko razobličavanje originala.
Iron Maiden, štitonoša jedne epohe, bio je bend hronično tanak sa baladama. Pošto je sam bend tipičan odgovor na prethodnike (čitaj: ABBA), na njihovom klasičnog albuma The Number of the Beast, našlo se mesta za, opet klasičnu, krljačinu Gangland:
Postoji posebna vrsta obrada, kada pesma svoju novu snagu crpu iz ličnosti koja je izvodi. Ovoj situaciji ćemo se vraćati (neka se pripremi Joe Cocker… 
)
Danas je na programu Ball ‘n’ Chain, pesma koju je originalno otpevala Big Mama Thorthon:
Standardan, i dobar, bluz. Ali…
Lično nalazim kako su obrade fantastičan način za upoznavanje sa džezom i klasičnom muzikom.
Osnovni problem sa tim muzikama (za čije se dublje razumevanje mora u školu ići) je strukturalni. Dok smo u pop muzici (kojom smo svakodnevno okruženi) naviknuti na uvod–strofa–refren–strofa–refren–solo–refren–kraj strukturu, ozbiljne muzike imaju svoju logiku, i to zavisnu od perioda ili podvrste kojima pripadaju. Ta različitost ume da odbije, uplaši.
I tu uskače dobra obrada. Pri sudaru sa nesvakodnevnim muzičkim oblicima mnogo pomaže poznavanje melodije, a upravo nju obrade ne diraju (previše). Tako možemo da raspoznamo šta je melodija, a šta je stil, struktura.
U tom smislu, danas maltretiramo jedan klasik iz Lenon-Makartni opusa, sjajnu She Loves You: