Video sam ga i čuo uživo. Bio je veći nego što sve priče mogu da ispričaju.
Danas je dvadeset godina od odlaska Fredija Merkjurija na neko bolje mesto.
Harizma koju je stvorio oko sebe nastala je najpre ozbiljnim radom, a talentom tek u manjem delu. A vrhunska teatralnost, srećom, nikad nije prikrila fenomenalni glasovni kapacitet. Žmarci:
No, plašim se da smo zaboravili kakav je to autor bio. Da baš ne vadim Bohemian Rhapsody (uzgred: bohemijansku, a ne boemsku rapsodiju – istraži ko su bili Bohemijanci u Engleskoj!). Slušaj kanon koji počinje na 3:24 i traje do 5:52. Nađite mi drugi sličan primer koji može da održi pažnju slušaoca tokom dva i po minuta i platiću vam večeru.
Obratite pažnju da sam ime dela napisao velikim slovom i pod navodnicima, pa još sa prisvojnim pridevom. I time, naravno, učinio sam da vi sad mislite na jedan određeni bolero. Koliko vas je mislilo da je to vlastita imenica?
Na današnji dan pre 83 godine, 22. novembra 1928, svet je prvi put čuo izvođenje “Bolera” Mauricea Ravela, delo koje se danas smatra najpopularnijim komadom za simfonijske sastave.
Manje je poznato da svetom kruže dve verzije “Bolera”. Recimo, možete čuti onu šestominutnu verziju koju svira orkestar onog ludaka koji je uspeo da uvede kič u muziku koja često nosi epitet ozbiljne (a opet, kao da se iko iz familije Štraus ponašao iole drugačije nego Andre Rieu – bili su prevashodno salonski zabavljači). Međutim, relevantna je verzija koja traje nešto ispod sedamnaest minuta i koja u notnom zapisu ima ideju o neprekidnom kreščendu, od početka do kraja.
[EDIT mart 2012: verzija od 17 minuta više ne postoji na YT; zamenio sam je verzijom koja traje 15:30; sve je stvar senzibiliteta dirigenta; neki vole da ubrzaju malo]
Muzičkom notacijom, ceo orkestar se vodi iz ppp (pianissimo possibile) u fff (fortissiomo possibile). Tri p i tri f su van neke nominalne ravni u muzičkoj notaciji dinamike… ali to nije ništa, jer je Čajkovski koristio šest p i četiri f, Maler po pet, a György Ligeti je išao do osam – pa ko kako razume da treba da se izvede…
Da nije podleteo motorom pod onu prikolicu i da je uspeo da pregura sledećih četrdeset godina, kao što je to uspeo njegov brat, Duanne Allman bi u danu za nama verovatno organizovao neku žurku da obeleži svoj 65. rođendan. Otišao je da svira negde drugde tri nedelje pre nego što će napuniti dvadeset pet.
Ostaće da se pitamo šta je sve moglo da bude. Bio je zvezda, ona najsjanija.
Gitarista kakav se verovatno neće ponoviti. Onaj mali što je danas na njegovom mestu… Blizu je, ali ono je sasvim drugi senzibilitet. Pa dobro, ostaće zapisi. Vredni zapisi.
Nema više ko da napravi ovakav solo. Ima drugih, istina je, i to doooobrih. Ali niko ne zvuči tako kako je zvučao Skydog.
Sve se mislim, subota je uveče, valjalo bi malo dobre muzike… Malo, rekoh. Znam da je ima mnogo.
Zadatak: pronaći jednu numeru koja izuva.
Odmah sam se setio. Dragi moji, izvolite dvojicu velemajstora: Nigel Kennedy i Jeff Beck.
Drž’te se.
Namerio se junak na junaka.
Što bih voleo da znam šta promiče ovim ludacima kroz glavu dok sviraju. A onda, shvatim: nije važno. Dovoljno je to što imamo pristup muzici iza koje nema dalje.
Slanina. U tiganju. Ako snimite zvuk slanine u tiganju i pustite ga ponovo, zvuči kao pucketanje na staroj ploči od 33 i 1/3 obrtaja. Skoro isto. Mogli biste da ga zamenite za taj zvuk.
Tom Vejts (Tom Waits),
na pitanje “Imate li omiljeni zvuk?”
Tragajući malo, priznajem nedovoljno, za muzikom i zvucima koji su uticali na Toma Vejtsa nabasao sam na neke zvučne zapise koje je pominjao, a za koje smatram da su vredni deljenja. Voleli Vejtsa ili ne.
Ne znam kad ćete ovo pročitati, a ne znam ni da li će linkovi raditi posle 21. novembra, kad izlazi novi album. Tek, ako ste ljubitelj – ne časite časa.
Danas je rođendan autora čuvene pesme, pa je to dobar povod da preispitamo koja od raspoloživih verzija je najbolja.
Na današnji dan, 13. novembra 1944. godine, rođen je Timmy Thomas, američki rhythm’n’blues kompozitor, klavijaturista, pevač i producent. Zvezde je dotakao samo jednom pesmom, Why Can’t We Live Together. A ona ga je kasnije prerasla do te mere da smo izgubili pojam o tome ko je pravi autor. Da poslušamo i da naučimo… Ili da se prisetimo, ako smo znali.
Dakako, većina čitalaca ovih redova zna najpre za verziju koju je 1984. godine otpevala šarmantna Sade.
U danu za nama, dok sam se ja odmarao celog popodneva i večeri, promakla mi vest da je rođendan Neilu Youngu. Pa dobro, u Kaliforniji je devet sati manje nego ovde kod mene, tamo je sad popodne i žurka se tek priprema.
Jednom ću vam detaljno pričati o tom čoveku i o razlozima što ga poštujem više nego bilo koga od stare garde ko je još uvek aktivan na sceni. Za večeras, povodom 66. rođendana, izvlačim njegov najluđi nastup u poslednjih desetak godina (a imao ih je nekoliko vrednih trajnog pamćenja), zabeležen na velikoj sceni festivala Glastonbury 2009. godine.
Ako nekim slučajem nemate vremena, premotajte na drugu polovinu poslednje numere u špilu. Mada, bilo bi korisno da pogledate sve, jer Neil Young je čovek čija poruka se tumači između redova. A ako nemate nameru da ovo slušate glasno, idite i radite nešto drugo.
Samo napred.
Bila je ovo klasična literatura. A sad malo prangije koju je cela jedna generacija u Sijetlu imitirala, a samo je nekima uspevalo da liče.
