Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dok ja ovde pravim reda po Suštini pasijansa, hajde da turimo malu muzičku zavesu na ovaj jesenji dan.
Ništa posebno. Prosto, Mostly Autumn mi je najdraža grupa koju sam otkrio u poslednjih desetak godina. Ne prestajem da je slušam već tri godine.
Ako niste zimogrožljivi, otvorite prozor, a onda pustite ovu pesmu ponovo i glasno.
I dišite punim plućima.
Danas je tačno 40 godina od izlaska jednog od najvažnijih muzičkih dela dvadesetog veka. U svim kategorijama, da se razumemo.
Odavno vam nisam postavino neko baš-baš glupo pitanje… Elem, volite li Led Zeppelin?
Pitanje je glupo za toliko što je potpuno irelevantno da li volite tu grupu ili ne; da li slušate muziku koju su Jimmy Page i ekipa ostavili svetu ili ste skloniji muzici iz najlon kesice; da li razumete to što su oni učinili na sceni ili i dalje mislite da je rock’n’roll samo muzika zasnovana na prostoj pentatonskoj skali i trivijalnom kvintnom krugu; da li se pitate kakva je ovo prangija od muzike ili ste pomislili da je to ipak možda i nešto više od tonskog izraza.
Četvrti album Led Zeppelina je izašao u svet 8. novembra 1971. i postao obeležje jednog vremena koje će biti referencirano i kroz trista godina. A pesme poput sledeće će se proučavati na akademijama.
Nastavite sa čitanjem… “Zvali smo ga “Zeppelin 4” iako nije imao ime”
Danas je rođendan čak četiri muzičarke čiji radovi se mogu naći u mojoj fonoteci! Poseban kuriozitet ovog podatka je to što su njihove žanrovske odrednice toliko široke i međusobno raštrkane da teško može da se nađe ikakva dodirna tačka – eventualno uz pomoć mnogo dobre volje i nekakvih asocijacija.
Idemo redosledom rođenja. Prva na listi je Patti Page (r. 1927), čija izvedba čuvene numere Tennessee Waltz je bila i ostala najbolja u literaturi.
Baš da skočim sam sebi u stomak, jer upravo nalazim da je sledeća na listi snimila i Tennessee Waltz. Doduše, to nije bilo u ritmu 3/4, a tu je bila i ona simpatična klinka da podeli radost, no svejedno.
Majmun radi šta majmun vidi. A pas?…
Iskreno, zanimljiviji je od mnogih profesionalaca na tom polju.
Mesec novembar će u mom okruženju biti obeležen petogodišnjicom časopisa National Geographic Srbija. To što je u istom mesecu rođendan domaćina ovog mesta, a i moj, posmatraću kao simpatičnu koincidenciju. Ako koincidencije postoje.
Pre nego što pređem na stvar, imam i jednu digresiju povodom meseca novembra, pa poslušajte.
Ali, druga je tema i povod za ove redove. Jednostavno, kada sam u završnoj reči novembarskog broja preporučio kompoziciju Pola Dezmonda (sasvim sam ispustio iz vida da je i njegov rođendan u novembru), poželeo sam da čitaocima preporučim nekoliko obrada ove svetski poznate kompozicije, a prostor kojim raspolažem u rubrici nije baš najpogodniji za to. Zato sada koristim ukazano gostoprimstvo, da podelim dve verzije koje u poslednje vreme slušam češće od ostalih. Obe su gitarske, obe su retko viđena majstorija, nadam se da ćete uživati. O autoru i izvođačima možete na mreži saznati dovoljno ukoliko vas bude zanimalo.
Over, out and gimme five!
Majstor u majstorskoj ekipi:
Sam svoj majstor:
Znate li ko je Pelageja? E, pa sad ćete saznati. I nećete nikad zaboraviti, garantujem vam. Meni je baš po volji, od prvog dana kad sam saznao za nju. A pogotovo danas, na moj stotinu šesti rođendan. Aj, pa živeli!…
Ima nešto preko dve godine, Zoća je došao u posetu. Kao i obično, doneo je sa sobom pun džak muzike iz Ali-Babine pećine. Suvo zlato, kao i uvek.
Prilično neobično, reče da je poneo nešto što je našao na jutjubu; nije neki kvalitet zvuka, ali ima da se razbiješ k’o zvečka kad čuješ.
I pusti ovo.
AAAA?
Šta je ovo, sunce li ti žareno?
Nisam se ni opasuljio, a Zoća je nastavio dalje.
Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.
Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.
Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.
Udovoljio mi je.
– * –
Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.
Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.
Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”