Tag: muzika

Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!

Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.

Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… Hot smile Važna je muzika, reći će Hank Marvin.

Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:

Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!

Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…

Nastavite sa čitanjem… “Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!”

Izvrstan dan

Da se prisetimo fantastičnog spota. Uzgred, nije bitno da li je dan napolju baš perfektan: bitno je kakvim ćete ga vi sami učiniti. Uostalom, meni je ovaj dan poseban. Kroz nekoliko sati ćete saznati zašto.

Najzad, iskra u očima je oduvek bila važnija od Sunca na nebu.

Ovaj spot (i video rad i muzička izvedba) mi se toliko dopada da mi čak ni prisustvo onog govneta° ne smeta.

Nego, imate li favorita u ovom spotu? Moji favoriti su Dr John i Joan Armatrading: kratko, ali jebitačno. Hot smile

 

° Zašto Bona nazivam i smatram običnim govnetom, razumeće svako ko iole razume šta je to rock’n’roll. O tome ćemo pričati drugi put. Uostalom, to da je Bono kapitalno govno – odavno postoji dokaz i u onoj epizodi serije South Park.

Violončelo u slojevima

Violončelo je fascinantan instrument već samim tim što ima fantastična dinamička svojstva – o tonskom opsegu da i ne govorimo.

Avangardna umetnica Zoe Keating koristi svoje violončelo uz malo aktivne tehnologije: koristeći pedalu kojom hvata sekvence taktova, ona neprekidno gradi slojeve dok stari izmiču. Poslušajte ovo pažljivo.

Nemam komentar. Opčinjen sam.

Zamešateljstvo Bitlsa AKA Beatles mashup

Evo još jednog dokaza da se smak sveta već desio, samo nas nisu obavestili, pa ne znamo.

Čovek zna da peva, a očigledno ima štogod pojma o muzici. I kako to troši? Ovako:

Šta ćeš. Nije svakom suđeno da bude policajac, pa da ga barabe prebiju na ulici.

Whole Lotta Love

Michael Winslow? Setićete ga se iz “Policijske akademije“. Zna čovek da pravi zvukove, pa to ti je.

Izdržite do kraja: nije Jimmy Page, ali solo rif je odličan. Hot smile

Priznajem da ima šmeka.

Noć kojota

Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…

Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.

U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:

 

Dvoje genija u akcijiAh, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…

Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…

Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kojota”

Changes

Turn the face to strange!

Da ne pričam puno:

Fenomenalno! Apsolutno fenomenalno!

A ako među vama ima onih koji ne znaju ovu pesmu, ne recite nikome (ono “sram vas bilo” vam sleduje svakako… i tako to) nego se brzo uputite, pa se posle pravite blesavi. Može da pomogne matična verzija, ali vi već znate da ja više volim dobre koncertne zapise.

Pojačaj glasnoću!

E, tako. Sasvim prikladno da započnemo radnu nedelju.

A sad na posao.

Audio dopisivanje dvojice starih asova

Jeste li čuli za Theme Time Radio Hour? Ja jesam čuo za tu radio emisiju, ali nisam upriličio nijedno slušanje. Inserti koje sam čuo bi mogli da promene taj stav: baš ću da se potrudim…

zbob-dylanBob Dylan je neko na koga gledamo kao na poslednjeg bitnika ili kao na zabludelog folkera koji je kompletnu muzičku scenu te provenijencije okrenuo naglavačke kad se opasao Stratocasterom (“Judas!“), a potom se elegantno sklonio u stranu da prođu i drugi. Čovek je promenio neke stvari u poimanju popularne muzike i to je suva činjenica.

Manje je znano belom svetu da je Dylan eklektik u duši i da se iza njega kriju mnogi drugi projekti mimo pesničkih i muzičkih. Recimo, da li vam je poznato: Mr Zimmerman se okušao i kao radijski voditelj. U stotinu jednočasovnih epizoda radio serijala Theme Time Radio Hour koje je vodio od maja 2006. do aprila 2009 na satelitskom radiju Sirius XM, Dylan je opisivao neki opšti pojam muzikom, pričom, poezijom, kontaktima sa drugima. Ti pojmovi su bili različiti, poput “brojevi”, “boje”, “novac”, “vreme”, “ptice”… A pričama nikad kraja.

Nastavite sa čitanjem… “Audio dopisivanje dvojice starih asova”