Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dok ja postignem sve što treba da bih mogao da se vratim Suštini pasijansa onako kako dolikuje, predlažem vam mali intermeco uz muziku sa Apalača.
Ako ne poznajete muziku koju svetu daruje Gillian Welch, propustili ste mnogo. Ovaj performans dvoje starih saradnika (Gillian Welch i Dave Rawlings već godinama rade zajedno) je samo mali primer da poštovanje korena čini mnogo.
Mr Burns je pobrkao lončiće, ali ne mari. Ramones su se pobrinuli sami za sebe.
Jeste li gledali ovu epizodu “Simpsona“?
Eto, izgleda da se ovako nešto neće ponoviti. Produkcija serije The Simpsons je u zavadi sa šestoro glumaca koji daju glasove glavnim junacima, jer oni neće da prihvate da im se plata za 22 radne nedelje godišnje smanji sa 8 na 4 miliona dolara. Moguće rešenje je i prekidanje produkcije… I to posle 23 godine, i to bez i najmanje naznake opadanja popularnosti serije.
Da ne bude zabune: osam miliona po osobi.
Kuda ide ovaj svet?…
Jutros je otišao jedan od velikana popularne folk muzike.
Upravo sam pročitao vest na blogu NME.
Bert Jansch je najčešće bio obeležavan kao predvodnik talasa škotske folk muzike. Sva je istina da je njegov domet bio daleko veći i da je dopirao i preko Ostrva.
Na današnji dan pre 41 godine, ovaj svet je napustila najbolja bela pevačica bluesa koja se ikada rodila. Janis Joplin je bila najsjajnija zvezda i zato je brzo sagorela…
Imao sam dvanaest godina kad sam čuo ovu pesmu i zauvek se zaljubio u taj glas:
Uh…
Sad sam se setio kako je na jednom koncertu Big Mama Thornton morala da kaže “znate, ipak je ovo moja pesma, a ona mala ju je ukrala”. E, pa to se poklapa sa mojom starom tezom o preotimanju pesme. Sorry, Big Mama: Janis je u ovu pesmu ugradila dušu i bila spremna da sagori svaki put kad je peva.
Uostalom, danas znamo da ona jeste sagorevala dok je pevala.
Kad smo kod preuzimanja pesme… Imate li uopšte ideju koliko ljudi nema blage veze ko je autor ove pesme?
Mnogo. A još veća groteska: Janis nije ni doživela da vidi kako je njena izvedba pesme dospela na prvo mesto top liste…
Uvod ću da zaokružim klasičnim repertoarom. Da je Big Brother & the Holding Company snimio samo ovu jednu numeru, bilo bi dovoljno za svaku antologiju. No, biram underground verziju, jer studijsku već znate, a krajnje je vreme da se odmaknete od lenjir-fonografije.
Eh…
Nastavite sa čitanjem… “Janis Joplin: danas 41 godina kako je otišla”
Dok ja slušam novi album Stevea Hacketta i spremam poslednje dve fotke dana, vi se malo pozabavite dobrom svirkom u žanru koji nije postojao pre nego što je Jon Hiseman okupio ove barabe oko sebe i napravio jednu od najzanimljivijih rock’n’roll priča koje mogu da se ispričaju.
Dragi moji: Colosseum – ponovno okupljanje 1994. godine, snimak sa koncerta u Kelnu. Dave Greenslade u elementu, Clem Clempson pravi najbolji upad akustičnom gitarom otkad postoje akustične gitare… A dalje…
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Jednog dana ću vam pričati o grupi Colosseum. U međuvremenu, ko god samoinicijativno presluša Colosseum Live! (1971) pre sledećeg vikenda, ima piće od mene.
Ovaj edipovac će dogurati visoko u takmičenju X Factor. Ono jeste da nema neku pojavu i da neko treba da ga nauči scenskim kretnjama. Ali zna da peva.
Faktor iznenađenja je bo presudan da lik postane popularan u sekundi. Setićete se sindroma Susan Boyle… Ili, još bolje, Paul Potts… Ovaj glavonja nije baš taj pevački nivo, ali svejedno: masa ga jednako prihvata. A kad te populus stisne u rašlje, nemaš mnogo mesta da se koprcaš i potežeš finese.
Što se mene tiče, nije me kupio. Osim što previše podseća na Joea Cockera, lik previše afektira sa tim figurama. Mislim, neko možda i voli da sipa osam kašičica šećera u šolju kafe, ali ja to ne volim – i to pre zbog glupog koncepta nego zbog preslatkog ukusa.
I tako, dok vi otvarate stranice na Suštini pasijansa, a automat se brine da prilozi idu redom u zakazano vreme, Jasna i ja smo se iskrali i upravo smo na koncertu Gibonnija na Spensu.
Prosto, tako.
I još malo sa koncerta u Subotici 1. decembra 2010, gde sam takođe bio prisutan. Strpite se tokom prvih minut-dva.
Moram da obeležim godišnjicu odlaska velikog muzičara. Ako počnem da serem kvake kao Teofil°, upozorite me odmah.
Danas je dvadeset godina kako je otišao najbolji kafanski pevač koga je Srbija imala u drugoj polovini XX veka. No, ne zaboravimo: Toma Zdravković je bio i pesnik i kompozitor svoje muzike. Bio je kompletan autor u žanru koji prozapadni komentatori toliko zdušno pokušavaju da pronađu u katalozima da je to prosto tužno i patetično. Svaki kreten će vrlo lako utvrditi da je Toma muzičar iz faha novokomponovane narodne muzike. A pošto je sopstveno mišljenje u Srbiji ravno deliktu, najbolje će biti ako tihom aklamacijom dozvolimo autorima glupih kvalifikacija da one prežive kao istina.
E, dragi moji. Nije ovo Amerika. Brkanje referentnog okvira u kome je muzika nastala sa muzičkim izrazom u koji je ta muzika ukalupljenja ne stoji dobro mimo tog kontinenta. Ne trudite se: trpanje postmoderne muzike u žanrove je Sizifov posao. A ako vam forma predstavlja ključ za suštinu, džaba se i trudim da vam skrenem pažnju.