Tag: muzika

In memoriam: Milan Delčić

Ode Delča. Nismo ni znali šta bi sa njim. Bio je bolestan i nije izdržao.

Sva je istina da nikad nisam bio ljubitelj njegove muzike. Ali je istina i to da sam poštovao njegov rad i taj blesavi, autentični pristup svemu. Delča je živeo rock’n’roll u svemu što je radio i to ga je učinilo vrednim uvažavanja.

Pamtim kao da je juče bilo: dolazim početkom avgusta 1983. sa jednomesečnog puta u polarni krug, a cela nacija peva “Siđi do reke”…

 

Laka ti zemlja, frajeru. Nadam se da ćeš ostati upamćen. Zaslužio si to.

 

Beograd će i dalje da spava, dragi moj Delčo. Cela nacija je zaspala.

Nad rešetkom metroa

Setićete se i sami: ova sekvenca je jako doprinela, možda i direktno dovela do toga da Marylin Monroe postane jedna od najvećih ikona u istoriji kinematografije.

 

A šta reći…

Ah, da – hajde da dodamo još jednu činjenicu u kompendijum beskorisnog znanja: ova scena pripada filmu The Seven Year Itch (1955). Reditelj filma je bio Billy Wilder, kralj zlatnog doba Holivuda.

Nastavite sa čitanjem… “Nad rešetkom metroa”

Crtala je đavola na zidu

Amy Jade Winehouse (1983 – 2011)Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.

Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.

Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.

Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.

Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.

Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.

I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…

Laka ti zemlja, sirotice.

P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.

Srećan ti rođendan!

Nisam originalan, jer ovo je moj šurak već priredio svojoj starijoj ćerci na Fejsbuku… Ali, ko može da odoli…

Aničak, srećan ti rođendan!

 

Ekremu ne trebaju specijalni efekti pri snimanju: on to tera na prirodno, jel’te. Posle se malo valja po travi, ali to je već koreografski spektakl u koji se slabo razumem.

(Via)

500

A, šta reći? 500 priloga za 111 dana. Četr i po na dan.

Petsto? Suncetižarenoebem!

Pa dobro, nije to nešto strašno puno, ali implicira da bi za 1111 dana objavljivanja trebalo da imam 5005 priloga, zar ne? Stavio sam podsetnik u kalendar za 7. april 2014. godine, da proverim kako stoji stvar. Moraćete da se strpite do tada da biste videli izveštaj.

A nekako se mislim, teško da će ikad biti udobnije nego što je sad.

Pa toliko blog postova nije ni Kardelj napisao...

Vreme je i za prikladnu muzičku zavesu: The Hooters – 500 Miles.

 

Aj’ pa živeli!

Muzika je stanje duha

…A ne tehnologije.

 

Šta mislite, koliko hiljada sati studijskog rada je bilo potrebno da se ovo napravi?

Da malo zapržimo: Rory Gallagher

Aj, diž’ se! Dosta je bilo dremanja! Sledi produvavanje ušiju!
(A i da ja usput ispunim obećanje…)

Anegdota, nikad proverena… Pitali su Jimija Hendrixa: “Kakav je to osećaj biti najbolji gitarista na svetu?”. Jimi je mrtav ‘ladan odgovorio:

– Zbilja ne znam. Vi pitajte Roryja Gallaghera, ja još nisam bio u prilici.

Vrlo dobro se sećam kako je izgledalo kad sam prvi put suvislo preslušao neki album na kome svira Rory Gallagher. Bio je to Top Priority (1979), tada svež vinil koji sam kupio u robnoj kući “Beograd” u Kikindi nedugo nakon što sam dobio prvi gramofon. A taj album započinje šamarčinom; pa ko ostane na nogama, može da sluša i dalje.

Vi znate da ja više volim žive verzije: nema laži, nema prevare.

Nastavite sa čitanjem… “Da malo zapržimo: Rory Gallagher”

Pohodite li EXIT?

Festival EXIT je u punom zamahu. Večeras Džamirokvaja Smile Ako se spremate na Tvrđavu, želim vam dobar provod!

Nisam od onih koji bi mogli da izdrže noć na Exitu. Istina, prijalo mi je ono jednom što sam pohodio festival tokm jedne večeri 2008. godine. Ali, vraga bih išao i tada da nije došao Paul Weller, najbolji songmaker na istočnoj strani Atlantika; beše to fenomenalan nastup!

No, omladina se silno zabavlja i to je jako dobro. Drago mi je da svakog leta imaju resurs koji ja nisam imao kad sam bio u njihovim godinama…

Sinoć je nastupio Femi Kuti. Sin svog velikog oca Fele Kutija, bratac je nasledio groove… Izgleda da je fusion stage sinoć bio tesan za tu ekipu:

Ako ste bili na nekoj svirci, javite se i prepričajte doživljaj.

(Via)