Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…pa je red. Deder, budite se. Zajebite televiziju, manite se i ostalih ispirača mozga, nego dajte to malo glasnije!
Mogu ja da se bavim sa stotinu žanrova muzike. Ama, koga bih ja lagao kad bih tvrdio da mi je nešto drugo draže od ovoga:
Glasnije, rekao sam! Jeste li pojačali? Idemo dalje!
Danas je 70. rođendan Boba Dylana. Napravio je pometnju, izvukao se iz nje, smirio se, pobudalio, isplivao, izazvao gnev, opstao u nameri, zeznuo se, spasao, opet prolupao, našao Boga, izgubio Boga, smirio se… I tako ko zna koliko puta. Alal ti vera, Majstore!
Neću da pišem pamflete. Ionako ih niko ne bi čitao, a ionako će ih danas biti na 999 mesta, počev od ovog. Ili ovog. Ili… Idi, pa traži.
Kako ćemo da obeležimo rođendan Najvećeg Prdonje Rocka? Ima stotinu načina, ali je fora da se nađe samo jedan.
Maločas mi je Pura Moca poslao ovaj link, ali to se jedva prepoznaje. Uvertira “Viljema Tela” je nenadmašna po definiciji. Tri, četr:
Nemam pojma ko su ovi ludaci; danas sam za njih čuo prvi put. Vikipedija kaže sledeće (slobodan prevod dok dremuckam srčući kafu):
…Sinfonia je imala neobičan zahtev za pristup: svirači su morali da budu ne-muzičari ili, ako su muzičari, morali su da sviraju instrument koji je potpuno nov za njih.
Blagi Bože, nastupali su i u Royal Albert Hallu. Dakle, kao što rekoh: čisti rock’n’roll.
(Tnx Pura Moca)
Dok se ja ne konsolidujem, hajde da probamo nešto. Onako, kao fol, da se ne zna, kao to niko ne radi, kao nismo mi to tako nikada, kao. Kao kakao.
Baš da vidim šta će od ovog da ispadne. Pa ko zna, možda bude i ponovo. ili ne bude. Ili.
Očekujem fanove; mnogi već znaju. Očekujem da se navuče i poneki licemer. Ostale ću da zamolim da me ne napadaju, a pogotovo da me ne brane. Jer, muku mu ljutu, nije problem ovde. Pod uslovom da uopšte postoji neki problem.
Kad poslušate, istražite šta je. Tako je zanimljivije. A da je vredno, ne sumnjajte.
Upravo tako: i usporavanje je korisna stvar u rock’n’roll muzici.
Ali nije da nije, zakuvavam lagano u najavi sledeće epizode projekta “Mojih 125“. Posle ovog hinta, biće obaška i nadasve teško da pogodite o kom albumu ću da pričam sledeći put. 
Za mene je Little Wing najveća balada u rock literaturi, tačka. Istina, ja uvek najpre biram matičnu verziju Jimija Hendrixa. Ali, moćni rif Erica Claptona nije ništa manje ubedljiv, a šmek Hammond “krmače” samo pojačava efekat.
Nastavite sa čitanjem… “Ne da zapržimo, nego da malo usporimo”
Nije danas samo Dan Ilije Čvorovića. Danas Stevie Wonder slavi 61. rođendan. Skidam kapu jednom od malobrojnih preostalih genija i šaljem čestitke.
O karijeri velemajstora i njegovima najboljim radovima ću da pričam kad to dođe na red, negde u nizu u projektu “Mojih 125” (čik pogodite koja ploča je posredi). Danas ćemo samo da slušamo fenomenalnu muziku.
Uh, danas ga ima triput više nego na ovom snimku… A ovo beše iz vremena kad je mlađahni Stevie još bio u zaletu.
Danas je sto godina od rođenja gitariste Roberta Johnsona, izvesno najuticajnijeg autora u istoriji blues scene.
Robert Johnson je rođen 8. maja 1911. godine. Umro je, otrovan strihninom, nepunih 27 godina kasnije. Ostao je upamćen po nekoliko studijskih sesija načinjenih 1936. i 1937. godine na kojima je ostavio svoj neveliki, ali esencijalni legat. Sa tim nevelikim opusom, Robert Johnson je načinio najveći mogući uticaj na delta blues, a posredno i na žanrovsku muziku druge polovine dvadesetog veka, u prvoj meri na rock’n’roll.
Kako se postaviti prema čoveku koji je bez mrlje u dugoj i plodnoj karijeri? Kako tek razumeti sve što taj čovek zna i ume? Zaboga, pa on je čak bukvalno shvatio poziv da napravi retrospektivu hiljadu godina popularne muzike! A sa gitarom u rukama izgleda i zvuči kao da su ga đavoli spopali! Preko svega, proglašen je i vitezom umetnosti; moj jedini komentar beše “zašto tek sad”.
Bajro je umiljat. On ide po kućama i širi svoju ideologiju koja oduševljava druge ljude. Bar on tako misli kad dođe, pa ne zna da ode. Ne razume da je ljudima neprijatno da ga gađaju u glavu tvrdim predmetima, jer se plaše mogućih posledica ako bi ga oštetili.
Bajro je vešt u ophođenju. Njegovi stavovi bi bili po volji većini majki potencijalnih udavača. Problem je samo u tome što on ne voli da radi jer je odrastao prezaštićen u svetu u kome je bilo dovoljno biti dobar đak i dobar pionir, pa će sve biti u redu. Kad je propala ta priča, niko ga nije obavestio o tome. Posle se bavio umetnošću nepoznatog vida, oblika i rezultata, dok je njegov mecena pazio na čistoću staklenog zvona pod kojim je živeo.
Bajro je postmoderni evangelista. Nikad nije razvio sposobnost da sluša zato što mu to nije potrebno, jer on nikada ne ćuti. On zna da ravnoteža duha može da se postigne prostim aritmetičkim modelima širenja dnevne doze pameti. Uspeva u tome zahvaljujući nesvakidašnjem trudu da poveže stvari koje nikad nisu imale veze jedne sa drugima, poput Džerija Garsije, gibanice s makom i plavetnila Bajkalskog jezera.
Bajro je hedonista. Njegova ljubav prema alkoholu se pruža do poslednje kapi tuđeg pića ili pića na račun drugih. Diskretno će upozoriti domaćina da mu je čaša prazna i neće se naljutiti zbog toga, nego će čak i ponoviti upozorenje ako zatreba, smešeći se pritom. Njegove veštine su takve da ume da naručuje jela i pića po kućama baš kao da je u kafani. Kad je u kafani, ponaša se recipročno – kao da je u kući onog ko plaća ceh i veselo poziva treća lica na piće.
Bajro zna šta ko voli. Angažuje druge da ga snabdeju resursima koje će odneti trećima. Pritom perfektno drži u glavi kompletnu strukturu svih veza ne hajući za reciprocitet, jer on je nesebična osoba. Kako god okreneš, ispada da on najviše uživa u uslugama koje čini drugima. Najveće životne domete je postigao na polju izazivanja spontane griže savesti kod drugih, što mu je osnovni metod da vam oprosti kad god vam nešto skrivi. Tada vadi kečeve iz rukava i daje ih vama na polzu. Vratićete mu u naturi.
Bajro je nekoliko puta navukao na tanak led čak i mene. Recimo, kad je negde našao i doneo meni na slušanje, a sebi na kopiranje, originalni CD sa muzikom Richarda Thompsona. Istina, to sam okajao u šesnaestostrukom gambitu navale razne druge muzike koju nikad neću slušati, ali sve mu je bilo oprošteno. Računajući i onaj dan kad je moju kuću počeo da tretira kao kafanu, pa dobio rampu na neodređeno. Dakako, oprost ne podrazumeva amnestiju, mada mu je trebalo neko duže vreme da to shvati.
Što reče onaj kaskader: I may be crazy, but I’m not stupid.
Or maybe I am.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 3: Kad je neko lud, onda tu nema pomoći”