Pitanje za vas: poštujete li muzičke festivale i da li ste izabrali neki za sebe? Moj izbor je Nišville.
Letnji muzički festivali su dobra prilika za zabavu i boravak na nekim zanimljivim mestima. Iskreno, Exit nije više za moje godine ni metežom ni izborom izvođača, a suviše retko se pojavljuje neko kome bih rado pružio svoju pažnju. Do sada, to je uspelo samo Paulu Welleru, čiji nastupi se ne propuštaju. Neku godinu pre toga umalo nisam ispratio i Iggyja Popa, ali posle svega, baš mi i nije toliko žao što ga nisam gledao uživo.
Moji stari drugari već znaju da je ovo jedan od mojih all-time favorita.
Album Rođenje Drage Mlinareca iz 1975. je jedan od meni najdražih albuma eks-jugoslovnske scene. O tom albumu ćemo potanko kad dođe vreme u okviru serijala o mojih 125. Hajde da večeras zajedno čujemo kapitalnu numeru sa tog albuma.
Onaj prvi deo sam nekad rado svirao u nekom svom aranžmanu; čak sam varirao onu liniju basa kroz neke akorde. Kažu ljudi da je to dobro zvučalo. A tek tekst…
Želite znati, Heleno lijepa,
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara…
Bilo je to nešto od najbolje rock poezije tog vremena.
Mnogo, mnogo kasnije, Josipa Lisac je otpevala zamalo-pa-konačnu verziju te pesme, sve sa recitovanim tekstom u središnjem delu (autorka beše neka Josipina ispisnica). Postoji audio zapis sa koncerta aranžiranog u čast Drage Mlinareca, kad su mu 2005. uvalili nagradu “Porin” za životno delo; zapravo, imam negde i TV rip tog koncerta. Josipina izvedba “Helene” je zvučala tako dobro da sam joj odmah oprostio što ne zna osnovni tekst. Poslušajte.
Hteo sam da napravim ceo presek, ali to ću uraditi kad dođe red na matični album u priči o mojih 125… Za večeras, tri prelepe arije iz poznate rock opere…
Jesus Christ Superstar (1970) je za mene važan album. Ispričaću vam jednom. Pošto su već kasni sati, ne mogu da puštam muziku glasno, a tu rock operu iz principa neću da slušam na slušalicama. Zato biram tri tihe arije, tri remek-dela. Ova tri klipa su iz istoimenog filma, snimljenog 1973.
Prva arija je priča o dilemi koju Marija Magdalena imala još otkad ju je Isus poveo sa sobom. Sada sluti kraj i preispituje svoju ljubav prema Hristu. Peva fenomenalna Yvonne Ellyman.
Dobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu Ravno do dna, zna se da Branimir Džoni Štulić drži jednu akustičnu Martin gitaru u svojoj sobi.
Dakle, ima tamo jedna stranica od pre nedelju dana na kojoj je pohvatano šest pesama koje su ko zna kad i ko zna kako procurele iz Džonijevog dobrovoljnog progonstva.
Dok se priprema sledeći tekst u ciklusu Mojih 125, prethodi malo zagrevanje najubojitijom numerom sa albuma o kome pričam ovog puta.
Kad čujem gitariste poput Richarda Thompsona, setim se one krilatice: kad je neko lud, tu nema pomoći.
Ova izvedba Hard on Me najluđeg gitariste na svetu je zabeležena pre samo četiri dana… Deset minuta potpunog cirkusa.
Istina, ova izvedba i dalje ne prevazilazi onu verziju odsviranu u Austinu, na kojoj Denny Thompson (koji je smao prezimenjak, ne i rođak) dva minuta uvijao kontrabas u čvor, odvezivao ga, vezivao mašnice, igrao kolariću-paniću i usput učinio da nam svima brada bude elegantno opuštena ispod otvorenih usta niz koja se, nimalo suptilno, sliva slina.
Treću priču o mojih 125 ćete čitati tokom uskršnjih praznika.
U mojoj varoši, nestale su prodavnice ploča, ali ima zaljubljenika u vinilne nosače zvuka. I u muziku, ako ćemo baš mak na konac.
Danas je dan prodavnica ploča, virtuelni praznik zamišljen kao dan kada se slave mesta na kojima smo nekad kupovali nosače zvuka. Jednu takvu epizodu sam opisao ovde, pa sam pomalo i lično vezan za ideju.
Da biste stigli na zvanični portal događaja, kliknite na ovu sliku ili ovde.
Taman sam se pitao šta da vam zavarim za petak veče, kad na Radio Paradise zasvira 40,000 Headmen, i to živu verziju. Nisam imao kud.
Traffic beše velika grupa. Jedna od najvećih, do dana današnjeg. Dovoljno progresivno da izaziva rad malih sivih ćelija. Dovoljno bluesy da vam prija svako piće uz tu muziku. Dovoljno folk da vam bude toplo oko srca. I dovoljno rock’n’roll da vam krv proključa.
Nije čas da vam držim predavanje o grupi Traffic, ali da kažem da bilo koje ime iz prve postave grupe, formirane 1967. godine, u meni izaziva malecki, ali primetni talas jeze: Chris Wood, Dave Mason, Jim Capaldi, Steve Winwood. Svako je dao značajni deo sebe bendu, a potonja dvojica su opusu grupe ostavila neke od svojih najsvetlijih stvaralačkih momenata.
A gde to piše da moram da čekam petak da vam zavarim nešto vredno glasnog slušanja? Prepirite se sa ukućanima i komšijama još večeras!
Nakon drugog nastavka priče o mojih 125 i nekih ličnih reakcija, beše i onih koje je zainteresovala moja uzgredna opaska o koncertu Davida Gilmoura na festivalu Meltdown. I tako, reč po reč, opet dođoh do izuzetno dragog momenta sa tog koncerta. Ovo je svirka koja pripada kategorijama “nema laži, nema prevare”, “ko preživi, pričaće” i “pusti jače”.
I pusti to malo jače, nemoj da se stidiš.
Nemam šta da komentarišem. Gle vraga, neću vas daviti nikakvim podacima ovog puta.
Dobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu 