Dama (ne)određenih godina

Najnoviji box set koji je pristigao u moju fonoteku bacio me je u veliko iskušenje. Preslušavanje je potrajalo celu nedelju.

Amerikanci vole da se hvale da je njihova kultura svojevrsni melting pot – mešavina svih mogućih uticaja koje je pretrpela ona originalna koju su doneli sa sobom anglosaksonski doseljenici. Otuda i žanrovska raznolikost u današnjoj muzičkoj produkciji koja dolazi sa druge strane Atlantika. Kada se na to nakalemi i sklonost pojedinih autora za eksperimentisanjem na razne načine, rezultati su često vrlo zanimljivi i prosto mame na još jedno slušanje.

No, kako izgleda “melting pot” na britanski, tačnije severnoirski način?

U svakom slučaju, dosta drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Dama (ne)određenih godina”

Na dvoru Grimiznog Kralja

U muzičke svetinje se uglavnom ne dira. Osim ako sam autor ne dozvoli. Pronašli smo redak primer odličnog rezultata.

Osipanje muzičkog sveta izazvano aktuelnom pandemijom, starošću ili bolestima nastavlja se punom parom. Svestan da i moje vreme ubrzano ističe, sve manje se potresam na vesti o tome, pa se trudim da se sa junacima svoje mladosti oprostim na dostojan način. Učinim to uz čašicu milfače za pokoj duše i preslušavajući neka važnija mesta iz njihovih opusa.

A ovih dana je baš zaređalo… Jedan od poslednjih u nizu, Ian McDonald, oduvek je bio čovek iz senke i nikada se nije mnogo eksponirao. Međutim, bio je izrazito važan, mada se to ne bi reklo po broju diskografskih zapisa koje je ostavio za sobom. Ovde je reč o ključnom uticaju: za nas je važno to što se on barem dva puta u životu našao na pravom mestu i sa pravim ljudima.

Ostalo je istorija.

Vreme je da malo obnovimo gradivo…

Nastavite sa čitanjem… “Na dvoru Grimiznog Kralja”

Е, сетио сам се

Овај бенд редовно слушам, нарочито ову ствар. А није ми јасно зашто их сваки пут заборавим кад дођем овамо да пишем. Ево, радим поправни.

Први пут сам их видео кад и Корни групу, на истој свирци за Радио Београд (први програм!), преносило се, бар први сат. Не знам ко је још наступао, ваљда Сањалице (можда први наш женски бенд) и… даље се не сећам, био је јануар 1968. Колико се сећам.

И они и корнијевци су тада били фришко препаковане супергрупе, како се то онда звало. Шта му је сад па то? Е…

Nastavite sa čitanjem… “Е, сетио сам се”

Večera je gotova

Jedna od neobičnijih i visoko sofisticiranih pesama i pored svoje vremešnosti odbija da ostari. I ostaje jedan od kamena temeljaca čitavog žanra.

Danas daleke 1973. godine, u mom mladalačkom životu izdešavale su se krupne stvari: počeli su da mi rastu brčići, odlučio sam da prestanem da idem u muzičku školu, dobio sam pola sata puštanja muzike u lokalnom disko klubu i, možda najvažnije, kupio adresu za poručivanje ploča iz Engleske. Oni retki koji su do tada bili provalili poručivanje ploča preko mail order servisa tu tajnu su ljubomorno čuvali, a “adresa i know-how to order” se preprodavala za cenu jednog ili dva albuma. Nimalo jeftino, ali para je tada bilo dovoljno.

Ubrzo sam od Cob Recordsa dobio katalog raspoloživih izdanja i registarski broj (649). Sudeći po tom broju, bio sam među malobrojnim srećnicima u Jugoslaviji kojima su se otvorila ta vrata.

Nastavite sa čitanjem… “Večera je gotova”

Како смислити овоме наслов

…а да се у њему не спомиње сиса? Тешко, једино да подметнем само питање уместо одговора.

Јер музиканти за данас се зову, непреводиво (ваљда са словеначког), „Miladojka Youneed“. Па ти, самурају ниједан, преведи де.

Е, па нећу да преводим, није преводу ни намењено ни подложно. Читајте га како хоћете и како се довијете.

Има још

Kraj romanse

In memoriam: Kóbor János (1943-2021)

Vest da je otišao Janoš Kobor zatekla me je u kasno u ponedeljak, 6. decembra.

O grupi Omega i svojoj privrženosti njenoj muzici i scenskom radu već sam pisao ovde i ovde, pa ako želite, skoknite tamo da biste čuli i saznali više.

No, svakako danas nisam ni mislio da govorim o muzici. Danas sam ljut.

Nastavite sa čitanjem… “Kraj romanse”

Čini mi se kao da sam već bio na ovoj pozornici

Retki su albumi koji posle skoro pola veka od objavljivanja ne izgube ništa od svoje lepote.

Višesatne sedeljke sa Todorovićem i bistrenje svakojakih tema bile su važan deo moje mladosti. Sve to se promenilo njegovim odlaskom u Beograd zbog posla. Druženja su se svela na kraću formu: svake druge nedelje je dolazio u Kragujevac, a ja sam ga željno iščekivao jer bi mi istresao sve novotarije koje su se dešavale u kulturnom životu prestonice. Retko smo se zvali telefonom sem kada su bili u pitanju neki važni dogovori, a njegov konspirativni poziv i rečenica “Baki, nabavio sam ploču koju moraš da čuješ.” učinila je da mi proradi znatiželja jer smo delili slična muzička interesovanja. To “moraš da čuješ” značilo je samo jedno – čeka me neko prijatno iznenađenje.

Par dana posle poziva pojavio se na mojim vratima noseći u rukama album Year of the Cat (1976) Ala Stewarta.

Posle pažljivog zajedničkog preslušavanja lako smo se složili da je u pitanju zaista izuzetan album. A svakim novim slušanjem sve više je rastao u mojim očima. Malo vremena mi je trebalo da počnem da čeprkam po biografiji Stewarta, a i posrećilo mi se u tom trenutku. U Cob Recordsu su nudili Alov dvostruki album koji je pokrivao njegova prva tri albuma po bagatelnoj ceni. Bio je to lep način da za malo novca sklopim potpuniju sliku o ovom muzičaru.

Nastavite sa čitanjem… “Čini mi se kao da sam već bio na ovoj pozornici”

Црвене гиље

Пре доста година сам натрчао на Лајсов сајт. Јер та сам врста хрчка, скупљам југоносталгичарску музику, из времена док се још производила. Штавише, има тамо и новости… које ми стижу са још једном задршком, поврх оне из набавке.

Има тих задршки неколико – прво, док се бенд оснује, па док остави трага на винилу, па док буде заборављен, па док то неко пребаци у мрз формат, па док то неко негде окачи да подели с комшијама, па док ја то приметим и скинем, па док се решим да испеглам јачину (мада је Лајсо доста добар са опремом снимака, бар је увек исто, само му тегови нису у уникоду), па док испеглам наслове, па онда док се сетим да то пребацим у чекаоницу. Па док тамо дочека свој ред.

А кад га дочека, буде ту изненађења. Буде да чујем новог Арсена ког никад нисам чуо, а буде и целих бендова за које бих се заклео да их никад нисам чуо, или да их се бар не сећам.

Ево например ови. На неко пето слушање ми западну за уво. На седмо-осмо почнем да обраћам пажњу. Док сам дошао до десетог, већ су ми се, према скроблеру, попели на двадесет пето место моје листе најслушанијих (коју нећете никад видети, јер би ме се и Зоћа и Газда одрекли преко новина).

Nastavite sa čitanjem… “Црвене гиље”